НОВО СЛУЂИВАЊЕ ГРАЂАНА
Актуелна власт није завршила са својим „креативним“решењима за „усрећивање грађана“, па ваља очекивати и нове идеје за усрећивање „свих пензионера“
Власт Александра Вучића почела је причом о пензијама „у које се неће дирати“, потом причом о њиховом радикалном умањивању ради спречавања „банкрота државе“, затим причом о суфициту у буџету који дозвољава Влади да „постепено“повећава пензије и сада причом о новом „великом повећању“од „можда осам одсто“крајем 2018. Те приче власти изазивале су свакојаке приче у јавности, па и оне које су драматизовале стање у јавним финансијама и оправдавале „храбре реформске мере“, укључујући и правно неутемељену „национализацију“значајног дела пензија. Део пензионера тај закон правно оспорава, али је због тихе колаборације са онима који су спорни закон и усвојили Уставни суд избегао да се о њему изјасни.
Ових дана започела је нова прича о пензијама. Иницирали су је и Фискални савет и ММФ. Два иницијатора „храбрих реформи“, који су здушно подржали и значајно умањивање пензија, сада оцењују да би било упутно укинути Закон о умањивању пензија. Тиме би се аутоматски пензије морале исплаћивати сходно одредбама и даље важећег Закона о пензијама и према важећим решењима Фонда ПИО. ММФ предлаже да се проблем реши „системски“, али се, изгледа не случајно, превиђа да постоји пензиони систем, озакоњен важећим Законом о пензијама и да је управо вансистемским „Законом о умањивању пензија“озбиљно урушен пензиони систем.
Стиче се утисак да предлог ММФ-а и Фискалног савета полази
од сазнања да су јавне финансије стабилизоване, да постоји суфицит у буџету и да због тога престају разлози који су условили доношење кризног „закона“, али се - случајно или намерно - оставља по страни питање његове правне основаности. Њима је свакако јасно да су последице престанка важења због правне неутемељености битно другачије од оних када се закон „опозива“зато што су престали разлози за његову примену. У случају „опозива“држава нема обавезу да пензионерима врати износе пензија које им није исплаћивала 39 месеци. А креатори закона су управо хтели да се осигурају да државу једног дана не сачекају захтеви пензионера за исплату неисплаћених пензија, па су у члан 4. уградили одредбу: „Исплате пензија извршене по овом закону сматрају се коначним“.
Но, доносиоцима незаконитог закона не одговара ни овакав „оправдани“опозив закона што га предлаже ММФ. Јер, и то би отворило питање одговорности оних који су незаконито умањили пензије. Згодно је и за „лакоћу владања“да што дуже траје наводно „привремено“умањивање пензија. Разумљиво је, стога, да је власт ушла у расправу са ММФ-ом и лансирала нове приче о тражењу „нових решења“којима би „сви пензионери били задовољни“. Ово је ново слуђивање грађана Србије, а управо су „приче“којима се дефинише политичка агенда један од нових видова ауторитарног владања. Оно што је несумњиво јесте да би већ и укидање закона о пензијама створило нове и значајне фискалне обавезе актуалној власти, а те обавезе постају веома озбиљне ако се наведени закон укине као незаконит и ако држава буде у обавези да пензионерима врати све што им није исплаћивала од децембра 2014.
Овде нема простора за скретање пажње на све димензије и варијације ове „нове приче“. Но, свакако ваља упозорити на то како власт од наводне намере оних који би да укину спорни закон брани „сиромашне пензионере“, јер би у том случају наводно ове године остали без „две пензије“, што Вучић и Влада као „неће дозволити“. Власт тврди и да би, уз ново „велико повећање“крајем године, мали број пензионера имао „нешто“мање пензије него у новембру 2014. То није истина и то ће лако проверити сваки пензионер ако погледа „слипове“које добија приликом исплате, јер се види износ пензије према важећем решењу и износ умањења „по закону“. На тим „слиповима“се јасно види да је упркос досадашњим „повећањима“, процентуално умањење пензије остало практички непромењено – код тзв. добрих пензија оно износи више од 17 одсто.
Много је озбиљних питања које отварају ове нове приче о пензијама. Ни власт, нити њени „аналитичари“нису изнели конкретне чињенице о ефекту тог умањивања на фискалну стабилност. Недостаје увид у све битне чиниоце - системске и вансистемске - формирања прихода и расхода буџета који су у збиру условили да у протекле две године Влада има „бригу“како да распореди суфицит. Сигурно је да „уштеде“због умањивања пензија нису могле довести до значајног смањивања јавног дуга. А питање је да ли би тог смањивања јавног дуга и било без незаконитог умањивања пензија. Грађани имају разлога да буду задовољни што се јавни дуг Србије смањио. Али, оно због чега не могу бити задовољни, били пензионери („сиромашни“или „добростојећи“) или не, јесте урушавање системског управљања државом, где спада и урушавање пензионог система. Нажалост, садашња власт није завршила са својим „креативним“решењима за „усрећивање грађана“, па ваља очекивати и нове идеје за усрећивање „свих пензионера“.
буџетском систему. Па самим тим ни суспендовање кризног закона не би аутоматски, са правног аспекта посматрано, значило смањење примања за 60 одсто пензионера.
Џејмса Руфа много не интересују политичке последице, које очито брину председника Вучића. Званичници ММФ-а су током преговора чак предложили и могућност опорезивања пензија. Тај сценарио „кума дала, кума и узела“подразумева да се најпре примања свих пензионера врате на ниво пре смањења, да добијају онолико колико пише и у решењима о пензионисању, а да им се онда у виду новог пореза те исте паре узму и врате назад у буџет.
У оптицају је и решење које подразумева постепено укидање кризног закона. По овом сценарију пензионери би ове године добили пола, а следеће још пола суме која им је одузета крајем 2014. У том случају би, према рачуници ММФ-а, сви пензионери могли да добију повећање од четири одсто, а према рачуници Владе би, ако се иде на фазно укидање закона, сви пензионери могли да се надају повишици од пет одсто.
Преговарачи се нису сложили ни о томе колико ће моћи да се повећају зараде запосленима у јавном сектору. Вучић је ретерирао и пре него што је Мисија ММФ-а напустила Београд, више не спомиње повишицу од 10 одсто, а приликом отварања „Онкологије два“, као пример, навео је повећање плата здравственим радницима од осам одсто. Званичници Фонда сматрају да би било реално да се зараде запосленима у буџету повећају за око шест процената. О томе ће се много више разговарати у септембру, за када се очекује да Влада и ММФ почну разговоре о ребалансу буџета.
Како сада ствари стоје, процедурална препрека за закључење новог аранжмана са ММФ-ом биће отклоњена врло брзо, јер се очекује да Србија ускоро добије министра финансија. Међутим, ако на то место заиста дође, Синиша Мали ће у јуну, приликом прве наредне посете мисије, имати тежак задатак: да за српске пензионере нађе решење које ће бити и политички прихватљиво за председника Вучића и фискално одрживо за Џејмса Руфа. Иначе ће Србија остати без чувара куће у летњем периоду.