Савршена димна завеса
Вучић има све разлоге да споразум обећа, а да га не склопи. Ако би се нагодио са Косовом, пажња ЕУ преусмерила би се на домаћи терен. Зато Вучић има много разлога да говори о компромису, а да до њега не стигне
Самит у Софији понудио је много великих речи и малих корака, што је разочарало бројне посматраче. Самит и његова коначна декларација били су отрежњење још више у погледу дијалога Србије и Косова. Усвојена декларација не помиње ни дијалог ни нормализацију њихових односа. Извор многих слабости самита било је понашање шпанског премијера Рахоја. Не само да је Рахој бојкотовао самит – придружио се само неформалној вечери са другим државама чланицама Европске уније – већ је ситничаво одбио да седи за столом са косовским званичницима и ставио вето на декларацију јер је у њој Косово названо државом. Ниједна од остале четири чланице ЕУ које не признају Косово није била деструктивна попут Шпаније, а чак је и Србија након решења са „звездицом“била понекад тежак, али вољан партнер у регионалним збивањима. Шпанија је тако поткопала вредност коначне декларације и наставила шаблон држава чланица које због домаћих брига држе Европску унију у заточеништву
– Шпанци су се у Софији понашали као Грци.
Ако би Србија славила победу, грешила би. Дијалог и нормализација односа једини су пут Србије ка ЕУ. Посматрати „лакат“Косову као охрабрење Србији значило би погрешно протумачити шпанске ставове. Када је пре неколико година високо рангирани дипломата рекао мени и групи дипломата из свих других држава чланица да Шпанија не признаје Косово јер поштује српски Устав, публика се једва уздржала да не прасне у смех. Шпанска непомирљивост могла би напослетку да сахрани циљ Србије да се придружи Европској унији. Договор Србије и Косова о нормализацији мораће да садржи озбиљну перспективу Косову да и само постане чланица Уније. Зашто би Косово пристало на било какав другачији споразум са Србијом? Ако ће Шпанија бити већи католик од папе – за шта постоји прецедент – онда споразум Србије и Косова можда неће Шпанији бити довољно добар, што ће смањити заинтересованост Косова да се нагоди. Могли бисмо се наћи у ироничној ситуацији у којој ће Србија морати да убеди Шпанију да призна Косово.
У међувремену, дијалог Србије и Косова је на низбрдици. Месецима нема никаквог напретка, атмосфера је и даље напета. Још горе, ЕУ не уме да унапреди дискусију. Јасно је да је смисао разговора којима посредује Федерика Могерини исцрпљен. Потребно је ново, динамично и активно посредовање како би се садашњи дијалог развио у оквир који ће водити уговорном споразуму, споразуму који ће решити отворена питања и створити стварну прилику за нормализацију, укључујући чланство Косова у Уједињеним нацијама и отварање његовог пута ка Европској унији, као и гаранцију да Србија не нормализује односе са Косовом само да би блокирала његово будуће чланство у ЕУ.
Пошто у 2019. следе избори за Европски парламент, Могерини ће у наредних годину дана шефовати само на папиру, и вероватно неће добити нови мандат узимајући у обзир нови распоред снага у Италији. Ни раније јак, њен је положај сада још слабији и стога није вероватно да ће Могерини имати снаге да обликује коначан споразум.
Додатно и иронично, влада Косова је преслаба, а Влада Србије прејака за договор. За било какав споразум биће потребан широк друштвени консензус. На Косову је влада подељена, и било јој је потребно неколико година да прогура гранични споразум са Црном Гором, који је лук и вода у поређењу са општим споразумом са Србијом. Иако је Самоопредељење такође разједињено, његово противљење ма каквом споразуму вероватно ће бити застрашујуће.
На српској страни, све ауторитарнија Вучићева власт сувише је моћна. Без обзира на приче о „унутрашњем дијалогу“, аутократска доминација Српске напредне стран-
Ако ће Шпанија бити већи католик од папе, онда споразум Београда и Приштине можда неће бити довољно добар за Мадрид и могли бисмо се наћи у ироничној ситуацији у којој ће Србија морати да убеђује Шпанију да призна Косово