Специјална Палма за Годара
НАГРАДЕ И НАГРАЂЕНИ
Поред заслужене награде за изванредну режију моћне црно-беле мелодраме Хладни рат која је припала илузионисти слике и поети Павелу Павликовском, прави избор је и награда жирија која је додељена мучном филму великог срца и библијског назива Капернаум, у режији Либанке Надин Лабаки. Немирном камером у константном покрету она прати турбулентну, срцепарајућу свакодневицу дванаестогодишњег дечака који оптужује своје родитеље што су му „поклонили“живот. Реалистично и искрено, као да се сродио са судбином свог тужног лика, натуршчик Заин Алрафеа је до перфекције отелотворио главног јунака. Због тога, многи сматрају да је малени Заин незванично понео титулу најбољег глумца 71. Канског фестивала. Званично, та награда припала је Италијану Марчелу Фонтеу, који је бриљантан у улози заљубљеника у животиње, власника салона са улепшавање паса у урбаном вестерну Догмен редитеља Матеа Гаронеа. Драматична и горка прича снимљена према истинитом догађају налик је исцепаној страници црне хронике која се дешава на периферији Напуља. Филм се претвара у сјајан, али мучни трилер који у себи носи песимистичан поглед на људску природу и друштво.
Иако је мало ко могао да поверује да би нови експериментални есеј Сликовница легендарног француског синеасте и једног од оснивача француског „новог таласа“могао да добије Златну палму (мада још увек има истрајних критичара који се претварају да разумеју његове филмске есеје) догодило се да Жан Лик Годар, добије специјалну Златну палму! По свему судећи реч је о почасном признању култној фигури европског и светског филма, оснивачу паралелног Канског програма „Петнаест дана аутора“, редитељу који је ’68. прекинуо Кански фестивал изразивши солидарност са студентима који су демонстрирали у Паризу и широм света. Да ће му се Кан одужити, било је јасно још у тренутку када је обелодањено да ће овогодишњи фестивалски плакат бити у знаку Годаровог класика Луди Пјеро.
Филмско платно у Театру „Лимијер“завеса је званично прекрила након пројекције спорног филма чувеног Терија Гилијама Човек који је убио Дон Кихота за који се скоро до пред сам крај није знало да ли ће уопште бити приказан због спора који се води са једним од копродуцената филма, Португалцем Паулом Бранком. Прва клапа, за Гилијама злосрећног филма, пала је још 2000. године, а од тада су се осим сценарија и концепта мењали и глумци, од Жерара Депардјеа, Џона Харта, Роберта Дувала до Јуана Мекгрегора. Коначно, улоге су поверене Адаму Драјверу, Џонатану Прајсу, Стелану Скарсгарду. Лишен иконографске оригиналности својствене ветерану Летећег циркуса Монтија Пајтона (у коме никада није глумио, већ само био задужен за иновативне надреалистичке анимиране делове култне серије) Гилијамов филм, који је смештен у садашњу Шпанију, слободна је, разбарушена и помало хаотична парафраза романескног класика Мигела де Сервантеса. Готово опсесиван Гијамов пројекат Човек који је убио Дон Кихота на који је потрошио трећину свога живота, готово да је био фаталан по јединог Американца из Монтипајтоновске банде.