Трачка двоколица

Спасовдан не слави само умишљена српска престоница, већ и Бела Паланка. И то од 1939. године када су се са Суве планине сјуриле бујице, а речице, и те како, надошле. Тада је белопаланачка поплава однела седамнаест људских живота. Стихија је носила и воловска кола са све говедима, притом се ситна сточица не рачуна. Мој деда, по оцу, Михајло, власник циглане, спасио се тако што је доневши вреће кукуруза у воденицу, пошао, узбрдо, за поворком пацова који су осетили несрећу. А они који су остали у воденици сви су се подавили у овом сувопланинском потопу. Пацови, ето, некад, буду и анђели чувари.

А стизаће нови потопи, верујте ми, Срби моји! Већ сам више пута сањао како под водом нестају Београд, непослушни Ниш, па и послушна Бела Паланка, а и Мокра, и, да вода стиже до мог Видова докле је, некад, и било Нишавско море које је кроз Сићевачку клисуру истекло, доле, ка Македонији, Солуну... И не мислите, ваљда, да сам тек тако, из досаде, почео да градим Нојеву барку. Него, поменути потоп сањао је, изгледа, и нишки сликар Синиша Стаменковић. На његовој изложби „Ниш – библијски град“лепо се види како је Нишавско море грунуло кроз Сићево и, начисто, Ниш потопило. И није случајно што је Синишино

Или: ако је Свети Никола, на Никејском сабору, чупао за браду епископа Јована из Калкуте зато што је овај тврдио да се Исус, после распећа, у Индију вратио, да ли су онда хришћанске догме само балони од сапунице ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ

Дугогодишњи колумниста НИН-а

небо као крв црвено, баш као небо Милића од Мачве. Та два сликарска неба очигледно су запаљена истом кишом метеора...

Него у ово доба године, српске славе много журе и једна другу сустижу. Тако, за Спасовданом, ето и летњег Светог Николе. Чуј, Свети Никола! Тај је, на Никејском сабору чупао браду Јована епископа из далеке Калкуте и то само зато што је овај тврдио да се Исус, и после распећа, вратио у Индију, а где је и младост провео. Због опште туче која је настала, прекинуто је и засе- дање Никејског сабора не би ли се страсти, малко, смириле. А када је заседање у Никеји настављено, није више било ни трага ни гласа о Јовану епископу из Калкуте...

У Белој Паланци се страсти, тек, разбуктавају. Локални шериф Миљко толико се осилио да је за „технолошки вишак“прогласио археолога Зорана Митића Лимунаду из белопаланачког музеја. Упућени кажу само зато што му је Лимунада – опозиција. А, иначе, Лимунади је, на археолошки надзор, поверена деоница коридора од Сићева до Димитровграда. Ту је и пронађена тзв. Трачка двоколица, а она је један од пет шест најважнијих археолошких артефаката Народног музеја у Београду. Зато др Мирослав Лазић, са археолошког одељења београдског Филозофског факултета, каже: „Да је Зоран Митић пронашао само Трачку двоколицу то би било довољно за једну археолошку каријеру.“

Па све нешто мислим, ако је Лимунада белопаланачки „технолошки вишак“, да ли је онда и Ремизијана „историјски вишак“Беле Паланке?

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, ту, одмах, одапиње оштре стрелице: „Можда је шериф Миљко хтео да Трачком двоколицом иде на службена путовања, па да, на њој, скокне и до Београда, до твог Алека. И, Лимунада, уместо да трачка колица понуди шерифу Миљку, он их је уступио београдском Народном музеју, па се још чуди што је постао технолошки вишак! Али, решиће се, ваљда, и то, још у овај понедељак на суду у Пироту.“

Биља ме подсећа да јој се ближи рођендан и да бих могао аутобусом да јој пошаљем, бар, балон Николиног вина које ми је стигло из Клека крај Зрењанина. А Тара ми, за викенд, отперјала, доле, до Дивљанског језера где је тетоше пецароши из Ниша, тако да ми је Николино вино једина утеха.

А и моја Црна се секира: „Тај твој Лимунада могао је да донесе Трачку двоколицу, овде, код тебе, у Видово, на Нојеву барку уместо што их је однео београдском Музеју. Јер, ниси ли сањао да ће и престоница, ускоро, бити под водом?“