Америка на првом месту, Европа на коленима
ЕКСКЛУЗИВНО У НИН-у: ЈАНИС ВАРУФАКИС
Нико не би требало да буде изненађен ситуацијом у којој су се Меркелова и Европа данас нашле, али само би опасна будала у томе нашла разлог за славље
Једна од најчешћих грешака коју европски лидери праве тумачећи непријатељски однос председника Доналда Трампа према америчким традиционалним савезницима, или ентузијазам с којим његова администрација ради на рушењу међународног поретка, јесте то што полазе од
претпоставке да је такво понашање без преседана. То не може бити даље од истине.
„Моја филозофија је да сви странци за циљ имају да нас заврну, и да је наш задатак да прво ми њих заврнемо.“Тако је 1971. говорио Џон Конали, тадашњи амерички министар
финансија, настојећи и на крају успевајући да председника Ричарда Никсона убеди како је дошло време да се Европа казни рушењем бретонвудског система.
Исто тако, Трамп би се свакако сложио да се, „балансирајући између захтева стабилног међународног
система и пожељности да се задржи слобода деловања на плану националне политике“, Сједињене Државе мудро „опредељују за ову другу опцију“. Такву је оцену о поменутој Никсоновој одлуци седам година касније у једном говору изнео Пол Вокер, у то време директор њујоршког огранка Федералних резерви. Будући шеф америчких Федералних резерви накнадно је констатовао и како је „контролисана дезинтеграција светске економије (...) током осамдесетих година била легитимни циљ“.
Оно што данашњу ситуацију разликује од оне с којом се Европа суочавала седамдесетих година јесте, краху Вајмарске републике налик, имплозија у политичком центру Европе. Финансијски напад Америке на Немачку, Француску и Велику Британију седамдесетих година (на пример, увођењем пливајућег курса долара) наишао је на јединствен одговор европског естаблишмента. Насупрот томе, данашњи браниоци европског status quo морају да воде битку на два фронта: против Трампових диверзија те, унутар Европе, против ликова попут Матеа Салвинија и Луиђија ди Маја, нових звезда италијанске политике којима је, упркос томе што имају парламентарну већину, председник Серђо Матарела, бранећи етаблирани поредак, (због предлога да министар економије буде евроскептик Паоло Савона - прим. ур.) првобитно ускратио право да формирају владу (накнадно Матарела је, ипак, прихватио договор Салвинија и Ди Маја да без Савоне формирају владу, а за новог премијера изабран је Ђузепе Конти – прим. ур.).
Америчка најава увођења додатних царина на увоз челика и алуминијума, иако номинално усмерена против Кине, била је још један сигнал Европи да реторику Трампове администрације по којој је „Америка на првом месту“морају озбиљно да схвате. Следеће такво упозорење било је америчко повлачење из нуклеарног споразума с Ираном, које је Трампу дало још једну сјајну прилику да ликује над немоћи Европљана, а посебно немачке канцеларке Ангеле Меркел.
Приморана да инсистира на томе како ће се Немачка, најмногољуднија чланица Европске уније и њена највећа привреда, придржавати споразума с Ираном, Меркелова је моментално изложена понижењу када су немачке компаније једна за другом кренуле да се повлаче из пословања с Ираном. Ниједна од њих није била спремна да се супротставља америчкој финансијској моћи, или да се одрекне пореских олакшица које је Трамп одобрио за скоро 5.000 немачких фирми чија укупна вредност износи 600 милијарди долара. А пре него што је ирански шок и апсорбован, САД су запретиле и увођењем увозних тарифа од 25 одсто на аутомобиле, што би на годишњем нивоу приходе немачких извозника смањило за најмање пет милијарди.
Колико год озбиљни ови ударци били, размере немачких тешкоћа могу се разумети тек када се сагледа њихова узрочно-последична веза с развојем ситуације у Италији.
Као што је Трампов циљ да сруши глобални систем од кога је Немачка деценијама имала корист, Салвини и Ди Мајо дезинтеграцију евра виде као добродошао развој догађаја и подстицај њиховој антиимигрантској кампањи. Пре нешто више од три године, када сам у име Грчке с немачком владом преговарао о томе да се стане на пут комбинацији неодрживих кредита и екстремних мера штедње - терету који и дан-данас ломи кичму мојој земљи - колеге на састанцима министара финансија земаља чланица еврозоне сам упозоравао: „Ако инсистирате на политикама које читаво становништво једне земље осуђују на комбинацију перманентне стагнације и понижења, ускоро ћете имати посла не с проевропским левичарима попут нас, него с антиевропским ксенофобима који су себи као мисију одредили уништење Европске уније“.
Ито је тачно оно што се сада дешава. Стављајући вето на насушно потребне реформе у ЕУ, сукцесивне немачке владе предвођене Меркеловом постале су гаранти фрагментисања Европе. Етаблирани немачки медији сада о економисти чије је именовање за министра председник Италије спречио говоре као о „италијанском Варуфакису“. Али такав опис прикрива темељну разлику: ја сам желео да Грчку на одржив начин задржим у еврозони, и сукобљавао сам се с немачким лидерима залажући се за реструктурисање дуга које би тако нешто учинило могућим. Сламајући отпор наше проевропске владе у лето 2015, Немачка је посејала семе данашње горке жетве: данас већина у италијанском парламенту сања о напуштању еврозоне.
Узрочно-последична веза између две немачке политичке главобоље има своју економску основу. Трамп једну ствар добро разуме: Немачка и еврозона препуштени су му на милост и немилост због своје растуће зави-
Сламајући отпор грчке проевропске владе у лето 2015, Немачка је посејала семе данашње горке жетве, јер данас већина у италијанском парламенту сања о напуштању еврозоне
сности од великог спољнотрговинског суфицита у трговини са САД и остатком света. А та зависност неповратно је порасла као резултат политика драстичне штедње које су прво тестиране на Грчкој, а онда примењене и у Италији и другде.
Да би се сагледала ова веза, треба се подсетити европског фискалног пакта за елиминисање структурних буџетских дефицита на коме је Немачка инсистирала као услову за пристанак на одобравање позајмица посрнулим владама и банкама. Треба се онда сетити и да је ово паневропско инсистирање на штедњи уследило у условима у којима је ниво штедње далеко премашивао ниво инвестиција. И коначно, треба имати на уму и да прекомерна штедња и уравнотежени буџети неизбежно значе велике спољнотрговинске вишкове - откуд и растућа зависност Немачке и Европе од масивног спољнотрговинског суфицита са САД и Азијом. Другим речима, исте оне некомпетентне политике које су довеле до тога да је формирање италијанске владе у рукама ксенофобичних, антиевропских снага, увећале су и Трампову моћ над Меркеловом.
Неспособност Европе да своју кућу доведе у ред омогућила је да се у Италији успостави парламентарна већина која планира протеривање пола милиона миграната, дајући нови ветар у једра милитантних расиста у Мађарској, Пољској, Француској, Британији, Холандији и, наравно, самој Немачкој. У међувремену, с Европом исувише слабом да би укротила Трампа, САД ће се фокусирати на то да Кину натера на дерегулацију њеног финансијског и технолошког сектора. Ако у томе успе, најмање 15 одсто кинеског националног дохотка ће се одлити из земље, што ће додатно допринети дефлаторним снагама које одгајају политичке монструме у Европи и САД.
Све је ово могло да се предвиди - и заправо јесте било предвиђано. Стога нико не треба да буде изненађен ситуацијом у којој су се Меркелова и Европа данас нашле. Али само би опасна будала у томе нашла разлог за славље.