ДРЖАВНА ПЛАТА – ДРЖАВНА ТАЈНА
Владимир Вучковић за НИН
Данас се не зна коме се и колико плаћа за рад у државном сектору. Укупни расходи за те намене одговарају економској снази и могућностима земље, али се систем мора променити, да се тај новац најбоље употреби, да се одреди ко и за колико ради за државу
Нетранспарентност, неправичност и демагогија. То су три карактеристике садашњег система плата у државном сектору.
Нетранспарентност је присутна приликом формирања и након формирања зарада. Плате се у државном сектору утврђују на основу дугачке листе секторских закона и Владиних уредби и закључака. Према најновијој анализи Фискалног савета, на којој се заснива овај текст, формирају их чак 23 различите основице, више од 500 основних коефицијената и више од 200 додатака на основну плату. То су последице чињенице да се у Србији готово сваки део државног сектора изборио за издвојен режим зарада и сопствени систем вредновања послова. Све те прописе тешко је уочити, прегледати, упоредити а камоли контролисати примања која из њих проистичу.
Након што се плате формирају и исплате, долазимо до новог проблема: на крају и не знамо коме се и колико плаћа за рад у државном сектору. Још пре неколико година планирано је да се направи централни регистар запослених, као најпрецизнији и најпоузданији извор података о запослености и зарадама у јавном сектору, али њега још увек нема. Оно што је јавности доступно није довољно - у најбољем случају се може доћи до података о просечним зарадама по министарствима, никако и до зарада на појединачним или бар карактеристичним радним местима.
Неправичност произлази и из лошег системског оквира, а последица је и произвољних повећања зарада из године у годину. Прво објашњење за неодговарајуће односе између зарада је системске природе и произлази из поменуте фрагментације прописа. Када велики број прописа одређује зараде, не треба да чуди да су потпуно нарушени односи између плата у различитим деловима државног сектора и унутар њих, тако да се неретко за иста занимања и рад исплаћују зараде које се разликују и за више десетина процената. На пример, у сектору просвете, рад возача у установи високог образовања важећим прописима вреднован је за 25 одсто мање него радника на истој позицији у установи ученичког стандарда. Друго, на такав ишчашен систем додаје се чињеница да се у сваком буџетском процесу промене плата спроводе арбитрарно и неоправдано се фаворизују поједини сектори. Тако су промене примања у државном сектору више одраз моћи синдиката и политичких приоритета Владе, него потреба државе и објективних критеријума као што су сложеност, резултати или ризик посла. Последице су да се једнаки или мање захтевни послови више плаћају или да се исто плаћају иако се евидентно разликују по сложености и квалификацијама.
Укупна месечна примања која запослени у државном сектору остварују најчешће су знатно већа од плате, услед различитих додатака који се не виде у основној заради - а управо се она помиње у јавности, чиме се често ствара утисак прениских плата. Испоставља се да у државном сектору Србије убедљиво највећа просечна примања имају запослени у сектору полиције – више од 70.000 динара у 2018. - следи одбрана, док образовање, здравство и администрација прилично заостају. Просечна примања у сектору
Просечна зарада запослених у јавном сектору је за 19 одсто већа него у приватном
здравства у 2018. години износиће око 55.000 динара, па испада да просечни запослени у МУП-у зарађује за трећину више од просечног запосленог у здравству.
Овакви међусекторски односи примања нису уобичајени у земљама региона: док су у Србији примања запослених у МУП-у за око 40 одсто изнад републичког просека, у региону централне и источне Европе (ЦИЕ) та разлика је око 25 одсто.
Заостајање у здравству је нарочито изражено у случају лекара специјалиста - они у Србији зарађују око 50 одсто изнад просечне плате у држави, а у земљама региона је та разлика већа од 80 процената - али је евидентно и кад се посматрају плате лекара опште праксе или медицинских техничара.
Зараде у образовању у региону су на нивоу просечне плате у држави, а у Србији су (секторски просек је 52.000 динара) заправо нешто изнад тог нивоа – веће су за око седам процената.
Постоји неколико специфичности мерења зарада у просвети које отежавају давање једнозначне оцене о њиховом нивоу. Једна од њих је да не постоје дезагрегирани подаци о зарадама по деловима сектора образовања (основно, средње и високо), па је могуће да је секторски просек нешто већи од републичког просека због већих зарада у високом и сразмерно мањих зарада у основном и средњем образовању.
Демагогија се огледа у преуском званичном распону (од најниже до највише зараде) у коме се крећу плате. Боље је све запослене укључити у систем, него функционерима одредити малу плату (а онда им примања повећавати чланствима у надзорним одборима и слично), а многима (правосуђе, независне институције, агенције) остављати слободу да се посебним прописима практично издвоје из кровног закона или допуштати додатке на плату који урушавају идеју да основна плата покрива највећи део зараде.
Потребан нам је попис свих радних места у државном сектору, изградња хијерархије радних места и признање да би најодговорнији и најсложенији послови требало да буду и највише плаћени. Поређење и контрола различитих зарада (па и оправданости постојања тих разлика) лакши су у таквом систему. Tрајно би се регулисали међусобни односи зарада и постигло да за запослене у свим секторима државе важе исти и објективни критеријуми за формирање њихових зарада – уместо да се посебним секторским прописима дају веће привилегије само одређеним групама.
Исплата буџетских зарада од 2019. требало би да буде фискално одговорна и да укаже на заокрет ка уређенијем систему. Тим буџетом морала би да престане пракса да се плате запослених у држави повећавају знатно више него у приватном сектору, као и то да се у појединачним министарствима повећавају без јасних економских параметара. Требало би имати у виду да је – на основу података за прва два месеца 2018. године - просечна зарада запослених у државном сектору Србије била за готово 19 одсто већа него у приватном сектору. Ова разлика само се делимично може објаснити бољом образовном структуром запослених у државном сектору. Добрим делом то је, ипак, последица њиховог повлашћеног третмана - уз све друге погодности, попут веће сигурности радног места.
Динамика привредне активности (стопа раста бруто домаћег производа) и зарада у приватном сектору намећу да зараде исплаћене из буџета расту годишње за око пет одсто. Исправљање структурних слабости може бити започето ако се повећа транспарентност и смањи неправичност. То би се постигло пописивањем радних места у јединствени каталог, опредељивањем нових и објективних циљаних плата за та радна места и, коначно, доношењем одлуке да се у оквиру просечног пораста зарада (поменутих пет одсто) више усмери баш онима за које је јасно да знатније заостају за циљаном зарадом. На пример, пораст плата за седам процената радницима у здравству (јер заостају за просеком) и за два одсто у полицији (јер је преплаћена).
У периоду од неколико година таква повећања зарада донела би исправљање садашњих нелогичности у систему. Упоредо би требало диференцирати повећања зарада и унутар сектора - у полицији, на пример, неком у администрацији плата не би требало уопште да расте док би се за ризична радна места плата увећала изнад просека за тај сектор.
Да би све могло да се прати, било би згодно да се обећана дигитализација и развој електронске управе докажу баш кроз изградњу информационог система и детаљне и благовремене податке о запосленима и зарадама у државном сектору.
Реформа плата у буџетском сектору требало би да буде праћена и реформом запослености и реформом државних предузећа - то су повезане теме које имају директан и индиректан утицај на ниво зарада који се исплаћује из буџета; ипак, не треба имати илузију да се систем може уредити без решавања питања о којима се говори у овом тексту.
Прави је тренутак да се уреди систем плата у државном сектору. Позитивни трендови у буџету и економској активности отварају простор да се о буџетским платама размишља хладније главе. Сада није потребно смањивати укупне издатке за запослене у државном сектору, пошто се они налазе на нивоу који одговара економској снази (БДП-у) и могућностима (буџету) земље. Оно што јесте потребно је промена система - како расположива средства најбоље употребити, одредити ко и за колико ради за државу. Није реч о ћатама (мали број у укупном броју запослених), већ о образовању, здравству, безбедности, правосуђу - системима због којих држава и постоји.
Промене нису лаке: у стручном погледу претпостављају разрађене секторске анализе, а у имплементацији превазилажење отпора привилегованих група запослених. Последице нечињења или лоших одлука су, међутим, још теже - неће се променити вишегодишњи тренд одласка најобразованијих и најстручнијих запослених у државном сектору због неодговарајућих плата (специјалисти медицине, стручњаци из области информатике), а у исто време преференција просечног становника Србије остаће запошљавање у преплаћеном и сигурном јавном сектору, на пословима који нису захтевни.
Плате у државном сектору више су одраз моћи синдиката и политичких приоритета Владе, него потреба државе и објективних критеријума, па се често мање захтевни послови више плаћају