ХИРУРШКИМ РЕЗОМ НА СНС
Да је до поштовања института избора Ана Брнабић, која није била на посланичкој листи СНС, не би ни у сну постала премијер, нити би Синиша Мали могао да буде министар финансија
Сви који су покушали да пронађу мрљу на каријери Зорана Радојичића добро су се намучили и нису успели, јер је овај дечји лекар очигледно редак пример своје феле у политици. Тиме је већа мистерија, која као дух кружи главним градом откад су напредњаци саопштили да ће први човек са њихове предизборне листе, ипак, бити и кандидат за градоначелника - зашто би се добар дечји хирург траћио у политици и шта ће њему, уосталом, да се након свих признања упусти у свакодневно „рвање у блату“.
И све то из перспективе једног професора Медицинског факултета, који на катедри за хирургију предаје дечју хирургију и урологију, светски признатог педијатра и хирурга, председника Републичке стручне комисије
за здравствену заштиту деце, члана Европског удружења за педијатријску урологију, Европског удружења дечје хирургије, аутора важних медицинских радова, власника бројних признања и, пре свега, правог доктората, магистратуре и дипломе Медицинског факултета у Београду са просеком оцена преко девет.
Сам је пред изборе ту дилему разјаснио овако: „Жеља да дам свој допринос развоју нашег друштва је превагнула. Хирургија је увек била моја велика љубав и много сам учио, посвећено и вредно радио још као млад лекар да бих данас био овде. Руковођење најзначајнијом дечјом болницом у региону био је нови изазов. Није било лако, али сам учио нове вештине, био посвећен и направио сјајан тим. Понуду председника Вучића доживео
сам као следећи корак у каријери и као шансу да урадим још више, овог пута за град који волим.”
Из угла интереса грађана, пак, два су изненађења, оба (с подозрењем) непријатна. Прво, верују да им је Радојичић потребнији у изузетно „прометној“дечјој болници о којој је и сам казао да је једна од најважнијих на Балкану, а у земљи у којој сви озбиљни болесници најмлађег узраста пре или касније заврше у тој или још свега једној установи. Предизборне анкете грађана показивале су, уосталом, да ни добар део Радојичићевих бирача није веровао да ће он на крају уистину бити градоначелник. Кампању је СНС водио тако да представља тим и нити једног тренутка не открије име оног који ће бити на челу престонице, алудирајући да је име небитно.
Друга непријатност је неизвесна способност Радојичића да се, упркос менаџерским вештинама којима се вежбао на челу болнице у Тиршовој (где је запослен већ 27 година) снађе у градској управи, политици и руковођењу поступцима крупнијих играча од медицинског особља коме је до сада шефовао.
Оправдано се сумња да је то зато што Радојичић неће ни шефовати, него његов (највероватнији) будући заменик Горан Весић, досадашњи градски менаџер и један од најозбиљнијих претендената на функцију градоначелника. Нови градоначелник је то и сам индиректно потврдио пре, као и после избора. Наглашавао је важност тима, нарочито оног који је и до сада управљао Београдом. Дакле, осим Весића, у игри, као помоћник, остаје и Андреја Младеновић, али и досадашњи, а реизабрани председник градске Скупштине, социјалиста Никола Никодијевић.
Осим тога, нови градоначелник неће се одрећи медицине. „Претходне четири године успевао сам да организујем посао руковођења клиником и менаџерске активности ускладим с операционом салом и лечењем пацијената. Многе пацијенте пратим годинама и настојаћу да се организујем тако да не изађем у потпуности из медицинске праксе и научног рада“, казао је у једном интервјуу, али и поновио у понедељак увече кад је и званично проглашен кандидатом СНС-а.
Из те странке последњих дана, док су у игри још били Весић и Ирена Вујовић, председница београдске општине Савски венац, у медије су „цуриле“разне спекулације - од борбе између страначких кланова којима они припадају до тога да ће компензација Весићу стићи из министарства Зоране Михајловић које ће се, за те потребе, поцепати.
Могућност таквог страначког уподобљавања остала је само спекулација, а први човек СНС у Београду Небојша Стефановић се најављујући Радојичићев избор управо похвалио супротним. Јер је, ето, и овај професионалац доказ да победницима на градским изборима (као и на свим осталим последњих пола деценије) није стало до странке колико до грађана. И да је баш свима у странци стало више до Београда и Србије него до партије. На тој замени теза - да избор нестраначке личности значи поштење, независност и аутономију у одлучивању неког јавног делатника - Стефановић је покушао додатно да поентира: „Нас је интересовало да изаберемо најбољи тим, није нам на првом месту страначки интерес, већ интерес града, имамо потребну ширину да кандидујемо људе који ће бити посвећени раду (…) Намера СНС-а је да развој Београда мора да буде нешто што неће стајати, да ће свако ко буде носилац јавне функције морати да буде одговоран грађанин и да ће морати да показује јасне резултате свог рада“, казао је.
Није, међутим, тешко оповргнути министра полиције. Не само зато што је једва недељу дана пре Радојичићевог именовања, његов претходник, који је у политику, такође, ушао као нестраначки а професионалан кадар, постао министар финансија, да нас подсети да Стефановићев закључак није нужност. Него и зато што га је на то место предложила премијерка Ана Брнабић, још један суви професиона-
Да не би прошао као Николић, Вучић не жели да на две преостале најмоћније функције у земљи дође потенцијални конкурент из СНС-а
лац коме странка није била потребна. До једанпут. Свега пола године након што је новоизабрани председник Србије Александар Вучић предложио својој странци да га на месту председника Владе замени Ана Брнабић, а не нико од заслужних напредњака, премијерка је стајала тик уз Вучића док је проглашавао победу листе „Александар Вучић - Зато што волимо Београд“на локалним изборима. До тад јавности је већ било јасно, а ни Брнабић није крила да ни она не доноси одлуке таман колико ни странка. Она га верно чека да размисли, да се врати с пута, да реши друге обавезе, да му дође инспирација - чак и кад одлучује о избору министара.
Градски одбор на састанку у проширеном саставу једногласно је, како и доликује, подржао предлог председника тог одбора Небојше Стефановића, који је напредњачком руководству пренео „жељу“Александра Вучића. Ово суптилно наметање воље нека говори о унутарстраначкој демократији, чија ће рефлексија бити гласање у Скупштини Београда (почетак седнице заказан је за четвртак 7. јун, два дана пре истека законског рока за избор градске управе), заправо још једна форма кроз коју треба да се провуку 64 одборничка гласа СНС и још осам коалиционог партнера СПС-ЈС, а више него довољно за половину од 120 одборника.
Зоран Радојичић разликује се од Ане Брнабић и Синише Малог и по томе што је изабран. Макар и не очекивали да ће директор Тиршове заиста постати градоначелник, бирачи су гласали за листу на којој је његово име писало прво. И то се догодило пре три месеца, док је руководство СНС инсистирало на гласању за тим, а не за човека. Тога се ваља сетити онда кад Стефановић каже да је одлука на Радојичића пала јер је то фер према бирачима. Зашто се она онда крчкала три месеца и драматизовала у јавности попут „сценарија“ријалитија до те мере да кад је музика досегла врхунац композиције, па нагло престала - нико сем једног човека није ни знао ни смео да изнесе претпоставку о једном тако „логичном и једноставном“избору?
Ако је теза о фер односу према бирачима пука утеха за све оне првоборце у СНС који су и овако остали без важне, додуше не и без било какве функције, на стакленим је ногама. Јер да је до поштовања института избора Ана Брнабић, чије име није било на посланичкој листи СНС, не би ни у сну постала премијер, а Синиша Мали - за кога је Вучић, под притиском бројних афера, морао да обећа да неће поново бити градоначелник - ни записничар, а камоли министар финансија лично.
Напротив. У масовном искориштавању грађанске згађености над партијама и партијањем, избор Радојичића је средство и калкулација. Најпре избор Александра Вучића да се, уз његову на две преостале најмоћније функције - премијера и градоначелника престонице - не нађе ниједан од потенцијалних му конкурената у странци. Страх од судбине његовог претходника Томислава Николића, извеснији је мотив да се важне улоге дају „стручњацима“без ауторитета у политици од било каквог консензуса у странци. Потом, тај избор је зависио и од унутарстраначких борби, али и развоја ситуације у Министарству финансија, за које је Мали био предодређен.
Ако и нису могли да се одлуче за Весића или Ирену Вујовић, сукоб је исконтролисан на задовољство шефа странке. Коначно, Радојичић је све оно што врху те странке недостаје угледан, образован, без афера у биографији, некорумпиран, пријатног и пристојног наступа. Изоловано посматран, човек каквог би Београђани могли пожелети. У реалности, он планира да настави започето. Што значи да планира да буде послушан.
Од обећања које је дао већина је на линији континуитета са претходном власти - реализација пројекта метроа, равномеран локални развој, водовод и канализација у приградским општинама и њему посебно важна нова болница за децу Тиршова 2... Инсистирање на континуитету (претходни су започели, а ми само довршавамо) упадљиво је важно у комуникацији са јавношћу нестраначких кадрова које СНС изабере. Ана Брнабић готово да не сме да започне седницу, а камоли отвори фабрику без те реченице, што чини наивним и очекивања да ће Радојичић признати грешке претходне управе да би их исправио. Јер чак и тиме нестраначки кадрови СНС показују се барем једнако лојалним колико и страначки. Директор Тиршове у изјавама није показивао ни зрно политичке амбиције што (уз заменика попут Весића) реалнијим чини очекивања да убрзо конкурише за неке од надимака на које Ана Брнабић полаже искључиво право - фикус илити Мирко Цветковић. А то би била штета за биографију која није блистава само на папиру (као код Синише Малог) него и у збиљи и животима његових пацијената.