Само удружена опозиција има шансе
ЗОРАН ЛУТОВАЦ
Разговараћу и са Ђиласом и са Јанковићем за општу добробит. Ако је нешто добро за наше грађане и друштво, добро је и за ДС. Морамо пробудити наду да су промене могуће, а први корак на том путу је да се удружено и синхронизовано делује
После победе на изборима за седмог председника обновљене Демократске странке, гласовима 659 од укупно 1.230 делегата, Зоран Лутовац делује као забринути оптимиста – свестан тежине задатка кога се прихватио, али и уверен да ће посвећен рад на опоравку странке донети резултат. „Кад сам се кандидовао међу пријатељима и у породици је било оних који су ме добронамерно питали што ми је то требало. После победе су стизале углавном честитке и поруке охрабрења“, каже политиколог запослен на Институту друштвених наука, досадашњи председник Политичког савета ДС, некадашњи амбасадор Србије у Црној Гори (20082013), политички саветник премијера Зорана Ђинђића...
Иако је победа била тотална – у новом руководству ДС биће сви „његови“кандидати за потпредседника ДС - Александра Јерков, Дејан Николић, Драгана Ракић, Драгослав Шумарац и Саша Пауновић - а и нова председница Политичког савета, Мирјана Рашевић је са његовог „списка“, Лутовац каже да се не плаши новог цепања ДС: „Једна од најчешће изговорених реченица у мојој кампањи била је: промене, а не поделе! Дакле, изашли смо пред чланове са програмима и предлозима за будуће деловање, а не да бисмо се поново делили. Ја сам на прошлим изборима изгубио и остао у странци. Сигуран сам да ће то тако бити и овога пута“.
Где видите шансу за опоравак странке?
Видим је у великој жељи чланова и симпатизера ДС-а и у ентузијазму новог руководства. Но, то није довољно. Неопходно је ревитализовати организацију
и прилагодити комуникацију и начин деловања друштвеним околностима. Потом, веома је важно јасније се профилисати у правцу социјалдемократије, а то значи да ћемо се приближити радницима у привреди, здравству, просвети, култури, маргиналним друштвеним групама... Људи ће нам бити у првом плану, променићемо начин комуникације са свим друштвеним групама.
Ко ће вас чути ако огроман број људи верује у званична обећања о златном добу?
Ауторитарне власти обично почивају на страху и нади. С једне стране се улива страх од тога да се супротставиш критичким мишљењем или наступом, а с друге стране се стално пружа нека нада и дају обећања. То је суштина ауторитарних и популистичких режима који користе демагогију и играју на карту заборава, обећавају једно, а раде друго и не сносе никакве лоше последице због тога. Зато сматрам да мора доћи до удружења потенцијала који то желе да промене. То
значи да не инсистирамо на разликама, него да покушамо да нађемо шта је најмањи заједнички садржалац ....
...због тог става сте добили етикету „Ђиласовог кандидата“.
Занимљиво је да су и моји противкандидати у кампањи истицали добре односе са Ђиласом, а да је само мени прилепљена та етикета.
Био је на прослави ваше победе.
Ја сам победу славио са својим сарадницима, мада се то не може ни назвати слављем – рекао сам после објављивања резултата да имам много више зебње него радости због победе, свестан сам велике одговорности коју преузимам. Моји сарадници и ја отишли смо да се освежимо и у једном тренутку нам се придружио Драган Ђилас, био са нама неко кратко време и отишао. То је све, а сад ви од тога можете да направите причу. Оно што је сигурно је да су и Драган Ђилас и други из опозиције добродошли саговорници и могући партнери. Поновићу: ја сам био кандидат демократа који су желели суштинске промене, а не било кога са стране.
Није само Ђилас рекао да очекује сарадњу с ДС, руку поново пружа и Саша Јанковић. Може ли ДС да буде карика која повезује „Ђиласов“Савез и ПСГ или следе нове расправе о ширини опозиционе сарадње?
Сада као председник, разговараћу и са Ђиласом и са Јанковићем за општу добробит, јер то јесте смисао политичког деловања. Ако је нешто добро за наше грађане и наше друштво, добро је и за ДС. Суштина демократске расправе је компромис, а не наметање сопствених мишљења
Владајућа већина се понаша као да је опозиција непријатељ државе, а не важан део политичког система. Сарађивати са неким ко вас третира као непријатеља јесте друштвено и политички штетно
и предлога. На свима нама је велика одговорност да политички уобличимо жељу већине грађана да се синхронизовано и одлучно делује у смеру суштинских промена у Србији.
Како мислите да убедите заговорнике тезе да је прихватљиво само програмско зближавање, нарочито с обзиром на резултат коалиције Двери-Доста је било.
Залажем се за најширу сарадњу тамо где она није спорна као што су питања промене изборног закона, слободе медија или независног судства. Коалиција коју сте поменули није била широки савез, него тактички наступ две разнородне политичке групације на изборима, што је нешто потпуно другачије од широког савеза са јасно дефинисаним циљевима.
Којим средствима би се требало борити за те заједничке циљеве?
Не можемо се борити нормалним средствима парламентарне демократије. Ако покушавамо да на репресију одговоримо тако што ћемо давати саопштења и законске предлоге који се потпуно игноришу, онда то губи прави смисао. Морамо да одговоримо активизмом. Ако немамо приступ медијима, онда да их својом акцијом натерамо да не могу да нас игноришу.
Имате приступ парламенту, какав год да је, али, част изузецима, посланика опозиције тамо најчешће нема.
То мора да се мења. Не може парламент да буде резервна опција за било кога, то је озбиљан посао коме човек мора да буде посвећен и да користи сваку прилику да нешто каже. Имамо знање, имамо креативност, само је потребна добра организација како би се то упаковало у систем који ће пробијати блокаду према опозиционим странкама.
Има оцена да би савез са Ђиласом могао „прогутати ДС“пре него што странка добије шансу да се опорави. Шта кажете онима који вас оптужују да ћете предати ДС Ђиласу?
Сарадња ће бити од обостране користи и то смета многима који не желе суштинске промене на опозиционој сцени, а тиме ни у самој Србији. Дакле, опоравак и јачање ДС-а је у обостраном интересу. Они који лепе етикете показују нервозу због таквог развоја догађаја.
Кад је реч о опоравку ДС, шта је ваш план за прву седмицу, а шта ћете радити до краја лета, како бисте уверили грађане да нисте иста она странка за коју се верује да је најодговорнија за ово што данас имамо?
Већ сутрадан, одмах после избора за председника странке, обишао сам општински одбор у Барајеву и договорио се да обиђем општински одбор у Алибунару, звао сам сараднике и људе на терену да се консултујем о проблему који малинари имају с државом. Ићи ћемо тамо где су проблеми, да разговарамо с људима како бисмо могли да бранимо и артикулишемо њихове интересе... Прва недеља је резервисана за примопредају дужности са претходним председником и договор са најближим сарадницима о редоследу потеза који би ишли у правцу консолидације странке у организационом смислу.
На друштвеним мрежама је било и захтева за „чишћење“ДС. Хоћете ли утолити ту врсту глади оних који ДС-у не могу да опросте раније понашање?
Не волим да користим те речи, попут „чишћења“. У кампањи сам говорио да је потребно да људи раде најбоље што могу и да буду на местима на којима су најкориснији. Направили смо први корак јер су дошли у први план људи који нису били на мети јавности, а по свим критеријумима заслужују да се ту нађу. Ми морамо да уведемо неке критеријуме. Не ради се о томе да ли је неко лош, сувишан или не. Кључна реч јесте засићење. Постоје људи који су квалитетни, према којима се можда неоправдано поступало у медијима, у јавности, али сви могу да нађу место где могу бити корисни за ДС. Није поента да се прави неко велико чишћење, него да се посао тако организује да сви буду на оном месту где ће бити најкориснији за организацију.
Вечна је и тема обнављања старе ДС, повратка Тадића, Живковића и дугих.
Опет се све своди на персонализацију, на људе који су били препознатљиви и са којима је јавно мњење засићено. Поента је да ли људи који су у тим странкама треба да буду део синергије која ће да врши промене. Има простора за све који на политику гледају на сличан начин. Оно што је примењено у ДС као критеријум, желимо да видимо у целој опозицији. Окупљање је увек могуће, али се поставља питање ко треба да буде у првом плану и на који начин да се организујемо. Ако будемо превише избирљиви, доћи ћемо у позицију да по критеријуму „не свиђа ми се овај“
Помирење Београда и Приштине јесте била и још увек је политика ДС-а, али инсистирање на томе да је нормализација односа са Приштином важнија од нормализације односа у Србији, политички је лицемерно
или „не свиђа ми се онај“тешко можемо наћи партнере. С друге стране, треба слушати шта грађани мисле и какве нам поруке шаљу и да људи са којима постоји засићење не буду у првом плану.
Добар део грађана поручује и да може све да прође – од одузимања пензија, до креирања паралелне стварности која нема никакве везе са стањем у нашим новчаницима. Како мислите да пробудите људе који су одустали од сваке побуне?
Није нас било тамо где смо били потребни и логично је да смо губили поверење. Људи живе тешко, али им још теже пада неправда која је свуда око нас. Морамо да делујемо у складу са оним што говоримо. Морамо пробудити наду код грађана да су промене могуће, а први корак на том путу је испуњавање њиховог очекивања да се удружено и синхронизовано делује. Биће то први прави тест за повратак изгубљеног и придобијање новог поверења.
Противите се сарадњи са СНС по било ком питању. Шта ако Вучић постигне неки споразум и буде потребно о њему се изјаснити у парламенту? Зар није политика ДС била помирење Београда и Приштине?
Управо у вашем питању се налази суштина одговора: „Шта ако Вучић постигне неки споразум“- он као ауторитарац, творац и спроводилац самовлашћа у Србији сам доноси одлуке, а одговорност би да дели са другима или да је потпуно пребаци на грађане. Захваљујући самовлашћу, злоупотреби институција, репресији у сфери медија и подршци тзв. конструктивне опозиције, створена је квалификована већина за подршку у парламенту, парламенту који је понижен и потпуно девастиран. Владајућа већина се понаша као да је опозиција непријатељ државе, а не важан део политичког система. Сарађивати са неким ко вас третира као непријатеља јесте друштвено и политички штетно. Помирење Београда и Приштине јесте била и још увек је политика ДС-а, али инсистирање на томе да је нормализација односа са Приштином важнија од нормализације односа у Србији, политички је лицемерно.
Каже Небојша Крстић: избором Лутовца, Ђилас, Јеремић и ДС решили су све своје проблеме. Сад могу мирно, из прикрајка, да гледају слом косовских преговора, како би окривили Вучића и заиграли своју победничку игру на згаришту европске Србије.
Зашто би било ко обраћао пажњу на нешто што каже Небојша Крстић? Није реч о аутору, него о могућој најави начина како ћете бити третирани у медијима – као кривац за евентуално неуспело помирење са Приштином и наставак ЕУ пута.
Траже се кривци на све стране ако не буде онако како они желе – криви се опозиција, поједини лидери, грађани, цар Лазар... То је матрица која се стално протура како би се фокус пажње са оног ко је одговоран пребацио на неког другог.
Видите ли, после свега, шансу да Србија заиста уђе у ЕУ?
Наравно да видим. ДС то има као основу свог програма, али не као улазак ради уласка. Смисао је да уђемо у политичку заједницу која има одређене вредности, начин функционисања, где постоје уређене институције. Када све то немате, онда се лицитира уласком, прави се и политичка и медијска прича, да би се бавили нечим, што није суштина. Суштина је да ако Србију учинимо онаквом каква треба да буде, улазак ће бити техничка, а не суштинска ствар, а питање датума уласка биће потпуно ирелевантно.
Шта је лакше – разуверити оне који тврде да су „сви исти“или навести садашње бираче власти да промене став и омогуће промене?
Фраза „сви су исти“код неких је последица емотивне реакције на оно што је лоше рађено или што је пропуштено да се уради, а код неких само изговор да се побегне у лагоднију зону приватне сфере. Није лако придобити ни једне ни друге али је могуће оног тренутка када буде јасно да се удружује енергија за промене. На другој страни, поред оних који гласају за власт из непосредне личне користи, а таквих је више него икада, постоје и они који гласају за власт, ма ко био на власти, као и они који су на разне начине под притиском да гласају за власт. Ови последњи ће у тој групацији гласача најпре да промене став, али исто тако, тек када виде реалну снагу која може да направи искорак у правцу промена. Убрзо, потом, ће им се придружити и остали. Таква реална снага у овом тренутку може бити једино удружена опозиција.
Једна од најчешће изговорених реченица у мојој кампањи била је: промене, а не поделе! Ја сам на прошлим изборима изгубио и остао у странци. Сигуран сам да ће то тако бити и овога пута