ЗЕМЉОТРЕС СЕ ОДЛАЖЕ
Привремени крај политичке пометње у Италији
Догађаји умеју сурово да се поиграју са штампаним медијима, па оно с чим се рачунало колико јуче већ данас може потпуно да престане да важи; недељници су ту посебно рањиви, јер их рокови предаје текстова и одласка у штампу редовно излажу ризику да се, у немогућности да до краја испрате збивања која су још у току, већ на дан појављивања у продаји нађу у безнадежном заостатку у односу на оно што се у међувремену догађало. Управо нешто такво десило се прошле седмице, када су сви недељници, па тако и овај, процену даљег развоја ситуације у Италији градили на у том тренутку легитимним претпоставкама да од формирања нове владе до даљег нема ништа; да ће се несуђени премијер Ђузепе Конте вратити у анонимност још брже него што је из ње изашао; да је понављање избора неминовност; те да је само питање колико ће брзо ново гласање уследити. Кад оно - све супротно од тога.
Председник Серђо Матарела, чија је претходна интервенција директно довела до формулисања поменутих претпоставки - након што је, одбијањем да се сагласи с предлогом да евроскептик Паоло Савона буде министар економије, фактички блокирао формирање читаве владе - у последњи час је, наиме, популистичком, идеолошки недефинисаном Покрету пет звезда (М5С) и десничарској Лиги дао још једну прилику да га убеде да им препусти вођење државе. А М5С и Лига су, одступајући један корак и за министра економије овог пута кандидујући Ђованија Трију - још једног евру ненаклоњеног економисту чији су ставови наводно умеренији од Савониних (мада је недавно у једном чланку закључио да је, уместо Италије, Немачка та која треба да иступи из еврозоне) - Матарелу смекшали таман колико је требало да им да благослов за формирање владе. Чак се и за Савону нашло места: постављен је на мање важно место министра за европске послове. И voilà: Италија је, три месеца од избора и после много мука, коначно добила владу, са све професором Контеом као премијером - што значи да његови родитељи, авај, ипак неће бити поштеђени свакодневне бриге за то како ће се урањање у мутне воде политике одразити на синовљев углед.
И добро је што се (засад) тако завршило. Кад је Матарела одбацио Савонину номинацију за министра економије, па још мандат за формирање прелазне владе поверио Карлу Котарелију, економисти с дугим стажом у Међународном монетарном фонду, нашао се на удару критика и са левице и са деснице. Замерено му је да минира формирање владе која има јасну већину у парламенту; да, по већ опробаном италијанском маниру у новије време, фаворизује неизабране технократе у односу на политичаре с демократским мандатом, више бринући о томе шта ће рећи финансијска тржишта него грађани Италије; те да,
доводећи земљу на корак до понављања избора, само јача позицију М5С и Лиге. Сада су, наравно, те критике беспредметне колико и поменуте, само недељу дана старе а потпуно обезвређене претпоставке о могућем развоју ситуације на Апенинима: Матарелин ризични потез није покренуо ланчану реакцију која би изазвала управо ону врсту пометње какву је по сваку цену желео да избегне. Али да је могло да постане драматично - могло је.
У тих пар дана неизвесности око тога хоће ли морати да се иде на нове изборе или не, регистрован је нагли раст приноса на италијанске обвезнице, суноврат индекса на Миланској берзи услед пада акција италијанских банака, најављено могуће снижавање кредитног рејтинга земље... Све то као најава још много већих потреса у случају понављања избора који би се - с обзиром на ранија залагања М5С и Лиге за излазак Италије из система јединствене европске валуте (у међувремену су ти ставови ублажени) - фактички претворили у референдум о даљем италијанском чланству у еврозони. А то би се онда, с обзиром на значај и величину италијанске економије у европским оквирима, неизбежно претворило у директну егзистенцијалну претњу не само по еврозону, већ и по Европску унију саму. И због тога је коначно формирање владе - чији је састав, уосталом, реалан израз односа политичких снага у земљи - свакако најбољи могући епилог у околностима таквим какве су.
Друго је, пак, питање на шта ће изаћи оваква влада. Иако су обе странке које је чине по свом карактеру популистичке, оне не само да нису природни савезници, него су по много чему и на супротним позицијама; осим тога, стално изнова треба подсећати и на то да је, за разлику од идеолошки мањевише јасно профилисане Лиге (некад сепаратистичке, данас националистичке и ксенофобичне), М5С крајње атипична политичка творевина врло флуидног идентитета, чија се опредељења мењају и неретко су противречна - барем посматрано из конвенционалне политичке перспективе.
„Никад не знате шта мисле или шта ће урадити“, описује М5С у изјави за британски Обзервер Ђулио Сапели, професор економије који је неко време био у комбинацији за премијерско место у новој влади. „Врло је тешко предвидети колико ће ова влада потрајати. (...) М5С је покрет чије је вођство уврнуто.“
Да у М5С имају неке „уврнуте“идеје најблаже је што се може рећи за организацију која се, рецимо, заузима за укидање обавезне вакцинације, и то у земљи коју је последњих година и иначе ухватила антивакционашка помама, као још један израз губитка поверења грађана у државу, њене институције и норме. За укидање прошле године усвојеног закона којим се за децу до 16 година прописује примање десет обавезних вакцина залаже се, међутим, и Лига, која је по том питању заправо и искључивија од М5С, која сада каже да би неке од обавезних вакцина задржала. Питање се стога намеће само од себе: ако су на власт у Италији дошле странке које у 21. веку имају овакве ставове по питању јавног здравља, шта тек од њих може да се очекује у другим сферама?
Никад не знате шта у Покрету Пет звезда мисле или шта ће урадити, каже професор Ђулио Сапели, који је неко време фигурирао као кандидат за новог премијера
Тешко је рећи, али биће веома... Па, занимљиво. Нова коалиција истовремено најављује значајно смањење пореза (Лига се залаже за јединствену пореску стопу, чиме се, наравно, фаворизују богати - а они су огромном већином на северу земље, где је главна изборна база странке); повећану јавну потрошњу; те увођење универзалног основног дохотка од око 800 евра. А све то у земљи с једним од највећих јавних дугова на свету од око 2.300 милијарди евра, или преко 130 одсто националног БДП-а. Није потребно да имате диплому из економије да бисте се упитали како, дођавола, коалициони партнери мисле да то изведу, а да државу не доведу до банкротства.
С друге стране, међутим, обичним Италијанима је до те мере доста одрицања, дводеценијске стагнације, европских директива и немачке ароганције, да је већина њих - као што, уосталом, резултати мартовских избора недвосмислено показују - спремна да проба нешто ново. Макар у случају Лиге то „ново“треба схватити условно: тада позната као Лига Север, ова странка је први пут, истина накратко, на власт у склопу коалиције са Силвиом Берлусконијем дошла још давне 1994, да би се касније, опет у савезу с њим, поново враћала у владу и током прошле деценије. Ипак, ни Лиги - која је своју географску одредницу одбацила како би се колико-толико приближила и бирачима из остатка земље - не може да се оспори да је са Матеом Салвинијем као лидером постала другачији и релевантнији (а свакако још антипатичнији) политички ентитет у односу на своје раније инкарнације.
Као један од потпредседника владе - други је, наравно, лидер М5С Луиђи ди Мајо, који ће обављати и важну функцију министра за економски развој, рад и социјалну политику - али пре свега као нови министар унутрашњих послова, Салвини је већ од првог дана ухватио залет за оно што види као своју главну мисију: да из земље протера илегалне имигранте, чији се број процењује на око 500.000 људи. „Бесплатна вожња је завршена. Време је да спакујете своје ствари“, поручио им је.
Хоће ли, ако не пре а онда на следећим изборима, исту поруку њему и коалицији коју с Ди Мајом предводи упутити и италијански бирачи?