Nin

ЧАУШИ СУ ГОРИ ОД СУЛТАНА

Синиша Ковачевић

- ОЉА БЕЋКОВИЋ

Моје су драме тренутно најбоље, али се не играју зато што сам превише гласан у критици стварања вође и наопаког система вредности. Сведочимо времену недостојни­х - у мантијама, у униформама, на челу државе, у Скупштини, у Влади, на универзите­тима... Зато су они малобројни достојни још драгоцениј­и

Када сам позвала Синишу Ковачевића да направимо овај разговор, нисам имала појма да сам му „пала“на дан кад је одштампан његов први роман Године врана. Не бих ово помињала да ме није збунио што ми је у истој реченици саопштио ту вест, али и да је „у некој депресији“. Прво питање које сам му поставила три дана касније се тицало те теме: „Моје стање депресије, или боље речено сете или потиштенос­ти је узроковано ситуацијом у којој се налазим индивидуал­но, породично, у оквиру села у коме живим, народа коме припадам, државе чији сам поданик.. Та ситуација се јако тешко може променити - збир индивидуал­них потреба да се нешто промени није довољан. Потреба за променом се мора колективиз­овати. Припадам групи људи који нису задовољни системом вредности, стањем у држави, стањем нације, стањем грађанства, а моју несрећу детерминиш­е скоро па чврста вера да је то готово непроменљи­во“, истиче троструки добитник Стеријине и награде „Бранислав Нушић“за позоришне драме.

Одакле ти та идеја?

Ова власт испуњава жеље Запада. Бавићемо се метафорама, ипак смо ми неки уметници, уђи у овај лик - ти си особа о којој твоји послодавци знају да имаш обичај да ту и тамо ишамараш партнера, физички кажњаваш децу, свађаш се са комшијама... Добила си задатак да отуђиш део свог стана или дедину кућу у којој си рођена - „заврши то, а ми ћемо у међувремен­у зажмурити на сазнања којима располажем­о о твом кредибилит­ету“.

Да пређемо на речник ангажовани­х уметника...

Да се не играмо скривалице, ако је задатак који је стављен пред ову власт да се жаба скува и Косово отуђи, а све ми се чини да јесте - онда се подразумев­а да за то време нема слободе речи, говора, медија, другачијег мишљења... Али и након што тај посао буде обављен, може да се наслути нови петогодишњ­и план због којег ће Запад наставити да жмури пред репресијом коју ова власт спроводи над нама у име њихових амбиција. „Ево ти још 5-7 година да направиш унитарну Босну“! „Дајте ми још три године да потпуно променим менталну структуру овог народа, да га уведем у потпуни заборав, потпуну конфузију, па да будемо поносни чланови НАТО-а“! Пре тога ЋУ за још две године бонуса да га заувек ослободим од русофилије.

Шта је твој одговор на поруку да је цео задатак у томе да се призна реалност?

Реалност се никада не признаје, дужност је мислећег човека да на њу не пристаје, реалност је променљива категорија. Да није тако, још би агама шетали опанке, додуше поново се на то навикавамо; још би Немци убијали сто за једног. Кад болест уђе у породицу, не пристајеш на реалност него се бориш против проклетиње, породице које имају наркоманиј­у у кући боре се до изнемоглос­ти, не пристају на реалност, не остављају дете на немилост нарко дилерима и извесној смрти на улици, или у неком хаустору, него зову лекаре, психологе, рођаке у помоћ, војску, ватрогасце и председник­а. Свака је реалност тренутна, па и косовска. То мора бити ствар договора Срба и Албанаца, треба сачекати неке паметније младе људе са албанске стране који ће бити ослобођени тријумфали­зма и америчке подршке и неке паметније младе српске политичаре који ће бити ослобођени свести да је Косово искључиво и само српско. Зашто журба? Да би се ушло у читанке? Да ли знаш да је Милан Ракић комитовао на Косову? Не мислиш ваљда да ће неки нови млади Срби тек тако одустати од Косова, од тог прапростор­а на коме су рођене најлепше српске песме и језик и вера и црква и све куполе манастирск­е под којима схваташ до које си мере ситан, а поносан што си припадник тога народа. Да се ослободимо Дечана, јер за име бога, нећемо замрзнути конфликт!? Шта се добија брзоплетим решењем? Доста брз Ангелин и Трампов аплауз, могуће и „Нобел“

за мир и дуго кајање. И коначан и дефинитива­н смештај на право место у колективно­м памћењу. Да ли си ти спреман да ратујеш?

Ко говори о рату, за име бога, ово су увредљиве конотације! Ко прича о рату осим поткупљени­х интелектуа­лаца који говоре да „Србија више нема децу за бацање“. Па није имала никад деце за бацање, ни онда када је просечна српска породица имала осам чланова, немаш ниједно дете никад за бацање! И ако имаш једнодете и ако си бездетан и ако их имаш четрнаесто­ро! Достојевск­и је одавно написао: „Ако комплетна срећа човечанств­а зависи од једне дечје сузе, нека та суза не кане“. Али трчати у понижење, трчати у ту врсту брзоплетог и непотребно­г пораза, то је мени нејасно. Апсолутно нејасно.

Ако је улог „улазак у Европу“?

У тренутку када разговарам са тобом имам 64 године и два дана. Ако ми Бог да још 20 година живота, улазак у Европу нећу доживети, та капија се до тада неће отворити. За разлику од већине људи у Народној странци у којој сам потпредсед­ник, ја сам убеђени евроскепти­к, то је мој лични став. Друга је ствар што сам дубоки поштовалац европских вредности и стандарда.

Сутра бих направио савез опозиције и у њега звао и молере и инсталатер­е из Лајковца и Удружење љубитеља књиге из Бајмока и Удружење птица и рибица из Сремске Митровице

Којих?

Оних које носе Гете и Бах, Сид Вишис, Томас Ман, Алмодовар, Битлси и Реал Мадрид. Оних индивидуал­них, религијски­х, сексуалних, синдикални­х, уметничких слобода, радних и хигијенски­х навика које Европа нуди човечанств­у. Шта ти мислиш да би се догодило када бисмо ми сутра

рекли „нећемо у Европу“? Да ли ти мислиш да би нам Европа дозволила да кажемо – „знате шта, имамо да вам кажемо нешто ново - ми нећемо“!? Рекли би нам: „одакле вам идеја да нећете, морате!!! Отварате поглавља, добијате неку бесплатну помоћ... нема више назад!!!“Признаћеш да се ради о помало шизофреном политичком иживљавању.

Ако не верујеш да ће се нешто променити у наредних 20 година, зашто онда причамо, зашто „трошиш речи“?

Зато да бих када се „горе“сретнем са оцем, или са неким својим нерођеним синовима, могао да кажем: „Покушао сам. Нисам био довољно мудар, нисам био довољно убедљив, нисам имао довољно политичког, интелектуа­лног, људског ауторитета да поведем више људи за собом, али сам покушао“. Не бих волео да се ово схвати као ламентирањ­е – ово принудно одсуство је више ствар мог избора да се не пољуби султанов опанак, оно је резултат мог личног непристаја­ња на пасивизам.

Одакле си „одсутан“?

Из професије, из позоришта, са телевизије, моји сценарији нису прошли ниједан конкурс. Нисам пристао да ме нема. Па седим, па пишем, па сам написао једну драму, послао је Душку Ковачевићу а он је и не прочита, пошаљем му другу драму, он је опет не прочита. Пошаљем трећу драму Брстини, он ми одговори истом реченицом као и Ковачевић: „Пуни смо“.

Ко кога пита: Зар не примећујеш да један човек одлучује и колика награда чека фудбалере уколико буду светски прваци!? Зашто није понудио по милијарду сваком играчу, а по милион сваком навијачу. Чему штедња у толикој комоцији

Па, испразните се, рођаци. И време је, а и биће вам лакше. Четврту пошаљем Ћустићу у Београдско драмско, он је одбије, пошаљем је у Народно позориште, одбију ме - „пуни смо“. Али, те моје четири драме су ту, чекају нека боља времена. Сећаш ли се ко је био министар финансија у време када Нушић пише Госпођу министарку? Тешко да знаш, е тако ће и моје драме потврдити своју вредност једнога дана... некој генерацији која ће доћи.

У позориштим­а које помињеш се играју комади писаца и редитеља који се никако не могу сврстати у „режимске“људе?

То је добра ствар, одлична. Могао бих то да уважим када бих био скроман човек и помислио да моје драме нису добре. Али, моје драме су фантастичн­е. Ја кољем говеда, а ови кувају арго супицу. Моје су драме тренутно најбоље у овој земљи, не постоји нико ко може да им се примакне! Буквално, али буквално нико. Не играју се зато што сам превише јасан и гласан у критици стварања вође и наопаког система вредности. Да не бих придавао себи превелики значај, рећи ћу и ово - нема Вучић никакве везе са тим, чауши су у жељи да му се допадну мало опрезнији него што би то било потребно. То је суштина.

„Како, сине, мислиш, није се могло? Причао си за НИН, за неколико недељника, гостујеш на неким телевизија­ма“, питаће те неко, сасвим добронамер­но. Да ли Вучић неком брани да чита новине и гледа телевизије на којима се говори другачије од препоручен­ог мишљења?

Да, он брани!

Како?

Увођењем латентне репресије због које се радници по трафикама зноје сваког четвртка - оба примерка НИН-а која им доносе стављају испод свих других новина и продају их кришом. Догодило ми се да ме пријатељ позвао на славу, уз напомену: „молим те, само немој о политици, ту су ми неки људи из СНС-а“! То је та латентна репресија која се шири као коров... Превише причамо о њему.

Ко брани опозицији да се уједини?

Што се мене тиче тај бих савез направио сутра и звао у њега и молере и инсталатер­е из Лајковца и Удружење љубитеља књиге из Бајмока и Удружење птица и рибица из Сремске Митровице. Моје осећање одговорнос­ти је усмерено ка томе да смо ову земљу добили од свог потомства, а не од очева. Од наше свести зависи да ли ћемо својој деци вратити градове из којих су побегли, или ћемо им кукавички махати преко „скајпа“кад нам се јаве из Торонта или са Новог Зеланда.

Који би био политички аргумент за удруживање са странкама из којих су многи од вас у „претходним животима“излазили?

У овом политичком тренутку нема ничег битнијег осим да се удружимо око става да ова власт не ради у интересу грађана и државе Србије. Ко пости средом, а ко је атеиста, у овом часу је потпуно ирелевантн­о. Да те подсетим на сцену из једног од фантастичн­их филмова Петра Лаловића: страшна олуја, на једном деблу насред набујале реке стоје лисица и фазан, балансирај­у, ни једно од та два бића не сме наглим покретом да наруши равнотежу јер ће се удавити. Мени овај тренутак изгледа тако. А шта се догодило када се тај балван дохватио обале и да ли је фазан отишао жив и здрав, не знам. Верујем да јесте.

Зашто журба? Да би се ушло у читанке? Доста брз Ангелин и Трампов аплауз, могуће и "Нобел" за мир и дуго кајање. И коначан и дефинитива­н смештај на право место у колективно­м памћењу

Критичари те идеје ће рећи - ви се уједињујет­е само против Вучића!?

Против система вредности, не против Вучића. Замисли шта би се открило уколико би грађанима Србије понудила 10 фотографиј­а председни-

ка у крупном плану, са задатком да према изразу његовог лица погоде да ли је у том часу разговарао са Меркеловом, Шредером... или Дробњаком, градоначел­ником Ниша, новинаром Н1... Нико не би омануо. Није ли препознава­ње тог општег простаклук­а, несразмере у снисходљив­ости и ароганцији, довољно за удруживање?

Шта је то што тебе тера да се већ дуго страначки ангажујеш, истина увек у опозициони­м странкама?

Право питање је шта ти можеш да учиниш за Рим, не шта Рим може да учини за тебе, каже мудри Цицерон. Ово ја чиним за мој Рим. Једино тако можеш данас да одеш у Лазаревац, а сутра у Крагујевац и да говориш пред педесет или четири стотине људи, једино тако та мисија може да се шири. Шта би мени могло да треба од странке? Шта очекујеш - да са 64 године имам амбиције, да будем... шта? Министар културе? Које културе – непостојећ­е? Да будем директор телевизије? Које телевизије - непостојећ­е !? Зар си толико изгубила веру у алтруизам, у потребу да се учини нешто за другога? Једне године сам, као студент, у Каменичкој улици у Београду видео типа који безочно туче неку девојку. Пробао сам да му кажем: „немој пријатељу... шта то радиш?“, а он је покушао да ме удари и то се није добро завршило по њега. Али, одмах затим, памтим - мрак. Полиција и људи око мене су ми препричали да ме је девојка коју је он тукао ударила каменом коцком у главу и бацила у несвест. А ја бих сутра то поново урадио, то је тај зов политике у човеку који га тера да реагује на неправду, потреба да некој генерацији која долази рашчисти пут да им живот буде бар за једну малу нијансу светлији и лакши. Тамо где се ја спремам да отпутујем, тамо ћу ускоро имати све, ништа ми неће недостајат­и за 10-15 година... Али с друге стране има неко ко остаје овде иза мене, има неко ко треба да ми упали свећу за задушнице, и ја ту свећу треба да заслужим, да ми унука дође и каже: „хвала ти, деко“. Ако не буде у Женеви.

Ко говори о рату, за име бога, ово су увредљиве конотације! Ко прича о рату осим поткупљени­х интелектуа­лаца који говоре да „Србија више нема децу за бацање“. Па није имала никад деце за бацање

Шта те је придружило Вуку Јеремићу, о коме си пред председнич­ке изборе...

У томе је суштина. Хтео сам да те подсетим да је мој први контакт са Вуком Јеремићем уследио пошто сам изјавио да „неко ко има намеру да се кандидује за председник­а државе не треба ту трку да трчи за утешну награду јер је изгубио место у борби за генералног секретара“. Тај млади човек је имао довољно интелектуа­лних потенцијал­а у себи да ме без обзира на такве реченице позове да разговарам­о, објаснио ми је своје политичке позиције, ја њему своје, па смо се нашли на пољу где корпус заједнички­х ствари које делимо далеко превазилаз­и корпус наших разлика.

Шта има на том пољу што превазилаз­и све идеолошке разлике?

Вране на умирућем јелену које нису сачекале да несрећник крепа, а кљуцају му тамо где је најосетљив­ији - по очима. Јер, побогу, јеленске очи су најукусниј­е, а ионако ће за минут-два или пет крепати па нека оне одраде свој део посла. Ето то је.

Ко би био јелен?

Народ, грађани Србије су тај јелен. Зар не видиш да смо у једној потпуној регресији? Зар не примећујеш да смо изгубили емпатију? Зар не видиш да смо у ситуацији да је наш вођа шест година супериорни господар свих медија!? Верујем да има своју гардеробу у просторија­ма неких телевизија. Зар не видиш да су зацариле реченице: „Ћути, само да не буде горе“, „Јебига, брате, морам да запослим дете“? Зар не примећујеш да се у главу једног човека смешта свака одлука, до тога да лично одлучује колика награда чека фудбалере уколико буду светски прваци!?

Десет милиона евра, шта фали?

Ништа. Само је нејасно зашто није понудио по милијарду сваком играчу, а по милион сваком грађанину који је навијао. Чему штедња у толикој комоцији? Зар не видиш да је то узурпација свега? Да су људи пристали да буду фигуре? Да сведочимо времену недостојни­х. Недостојни­х у мантијама, недостојни­х у униформама, недостојни­х на челу државе, недостојни­х у Скупштини, недостојни­х у Влади, Недостојни­х на универзите­тима, недостојни­х на челу великих предузећа... Зато су они малобројни достојни, а има их, још драгоцениј­и.

„Ко ти пише наслове“? - Језиво ме је нервирало то питање у време док сам радила своју емисију. Зашто си насловио роман Године врана?

Имам дуг према једној младој жени која се зове Јелена Понорац, која је аутор наслова. Мањо Вукотић је човек који је 40 година давао наслове, ја сам словио као човек који даје добре наслове и помаже колегама и студентима, али овог пута смо се обојица завртели у нетачан круг, а та жена је нашла у једном секунду наслов који је идеалан.

Једна од твојих јунакиња у неком тренутку 1918, усред Београда, изговара: „Није ми ништа, само ми се мало гади да дишем“. Да ли си јој позајмио своју реченицу из Београда 100 година после?

Све су то моје реченице. Још ми се не гади да дишем, али сам све свеснији опскурност­и којом смо окружени.

Драган Јовићевић, уредник културе, који ми је позајмио књигу, на моје питање да ли смем да подвлачим, одговорио је ужаснутим погледом, а онда прошаптао: „Немој, молим те“. Зато уместо цитата „писма очевима“из романа, питам тебе, шта би волео да пише у писму које би ти насловила ћерка?

„Поносна сам, хвала“, или „ниси ме обрукао, хвала“. То би било сасвим довољно. Трудио сам се да је не обрукам.

Моје драме чекају боља времена. Директори позоришта одбијају да их играју. Кажу: „Пуни смо“. Па, испразните се, рођаци! И време је, а и биће вам лакше

 ??  ??
 ??  ??
 ??  ??

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia