ДРЖАВА У ПОКУШАЈУ
Држава у покушају
Пролеће у Србији је време обележавања годишњица трагичних догађаја изазваних НАТО бомбардовањем. У Новом Пазару је последњег дана маја одржан помен цивилним жртвама тог злочина у којем је страдало једанаест особа. Најмлађа жртва, дечак Марко Симић, имао је само две године. Погинуо је у наручју свога оца. Фотографија насмејаног детета, које би данас било младић, оставља без речи.
ЗАШТО? Реч са споменика жртвама бомбардовања зграде РТС-а. Питање на које нема одговора. Али, и када би га било, ништа се не би променило. Јер, деца изгинула у тој агресији никада неће одрасти.
Много је узрока који су покренули убилачки механизам НАТО алијансе. О томе знају више експерти и аналитичари. Неупућенима у путање светске политике остају само обриси видљивог света. А ту је гомила креатура повезаних заједничким интересима, чак и онда када су на супротним странама. Посебно онда! Увек је то једна те иста страна где су лажи, похлепа и лицемерје конвертибилна валута. Да није тако не би само петнаест година након НАТО бомбардовања Србије један од највећих заговарача оружане интервенције – персона дубоко омражена и у властитој земљи због лажи и афера – некадашњи министар спољних послова Велике Британије, Тони Блер, постао саветник српског премијера Александра Вучића. Док су грађани Србије током тромесечног бомбардовања гледали на екранима Блерово исцерено лице, ни у сну нису могли помислити да ће та маскота светске политике бити плаћена њиховим новцем за саветничке услуге будућем српском премијеру, који је у то време био министар информисања. И није важно колико дуго је потрајала сарадња, колико је новца исплаћено Блеру – чији су хонорар наводно измирили Емирати. Али, чак и да јесте тако било, Блер нема шта да тражи у Србији.
Али, ако нема шта да тражи у Србији, то не значи да за њега, и њему сличне, нема места у кругу људи који већ шест година воде Србију. Они немају ништа да понуде сем распродаје ресурса властите земље. У томе су без премца. Процес упропашћавања Србије одвија се геометријском прогресијом. Србија је постала елдорадо за белосветске махере великог формата, јер поред тога што дотира стране инвеститоре, она им у пакету такође испоручује јефтину радну снагу. Безочни су примери експлоатисања и понижавања наших радника. Делује надреално податак да у фабрици текстила Кајзен у Смедереву три стотине жена користи један тоалет, и чак морају да се уписују, а супервизори бележе колико се дуго задржавају. Раднице имају право на само две чаше воде дневно.
Србија напредњака подсећа на Енглеску из доба Дикенса.
Када једном кроз пола века неки историчар буде правио биланс нашег времена, тешко да ће моћи да сагледа сав бесмисао и хипокризију у којој је живело српско друштво у ери напредњака. Ипак, он ће знати оно што ми данас не знамо, рецимо, како ли ће тада изгледати Београд на води једне потонуле земље која је деценијама била држава у покушају, и којом су владала четири јахача апокалипсе: лаж, манипулација, претња и корупција.
Ових дана читам Боје једног времена, мемоаре Сњежане Грковић Јановић, социјалне раднице која је живела у Београду од 1958. до 1970. године. Какав изванредан опис епохе. На једном месту налазим податак да су земље социјалистичког лагера пред крај Другог светског рата, и неколико година после, имале обавезу да СССР-у упућују одређене квоте званично стрељаних људи. Тако се решавао недостатак радне снаге у земљи Великог брата. А та радна снага могла се трошити без икаквих обзира. Ауторка помиње случај повратка из Сибира једног југословенског „мртваца“, званично осуђеног и погубљеног пред крај рата, који се након двадесет година вратио у своје село у Загорју.
Многи неће поверовати у ту причу, јер би у том случају морали да се суоче са размерама људског зла које не могу појмити. Тако функционише свет. Па тако, ни неки наши потомци кроз пола века неће веровати да је у Србији било време када је плаћени убица државне безбедности био посланик у парламенту, или, да је владарски пар из Пожаревца наручивао убиства својих политичких противника, или, да је било могуће да се у току једне ноћи за потребе напредњачког државног апарата поруши читава једна улица у београдској Савамали, а да наручиоцима никада није пошло за руком да сами себе открију и похапсе.
Србија подсећа на Енглеску из доба Дикенса, али за пола века тешко ће моћи да се сагледа сав бесмисао и хипокризија ере напредњака, током које су владала четири јахача апокалипсе: лаж, манипулација, претња и корупција