УБИСТВО ИСТИНЕ
Случај Аркадија Бапченка
Представа у којој је новинар Аркадиј Бапченко наводно убијен у Украјини, да би следећег дана изненада оживео, завршена је кратким објашњењем да другог начина није било. Његов је живот, наиме, био у опасности, за петама му је био плаћени убица, украјинске службе су то сазнале, пратиле господина Г., како је назван наводни организатор и пре месец дана договориле се са Бапченком о акцији спасавања лажним вестима о убиству.
Сам Бапченко поиграо се још мало, па је непосредно пре него што ће бити објављена вест о његовој смрти, на свој блог поставио фотографију срушеног хеликоптера, у који му, наводно, пре четири године украјинска војска није дозволила да се укрца. „Од тада 29. мај сматрам својим другим рођенданом“, написао је. И онда је баш овог 29. маја поново „убијен“и поново је преживео.
Тако жив, пошто је са себе опрао свињску крв којом је био поливен како би сцена изгледала веродостојно, гледао је пренос сопствене смрти, ожалошћене пријатеље и колеге, цвеће, свеће, сузе и бес.
Мора да је то био чудан осећај, гледати своју фотографију на зиду редакције Новаја газета, са којом је сарађивао, међу фотографијама седам колега који су претходно заиста изгубили животе радећи свој посао. Убрзо потом, Бапченко се појавио жив, здрав и расположен, можда и мало превише расположен за некога ко је управо на најстрашнији начин тестирао срца породице и пријатеља.
Зашто је морало баш тако, још увек није јасно. Нити је немушто
објашњење званичника икоме било довољно. Јер овај је случај отворио и питање поверења у медије, који су одавно преплављени снимцима и фотографијама чију аутентичност нико не може да утврди. Украјинска служба није се, ипак, послужила лажним снимцима на мрежама: кола Хитне помоћи су заиста дошла и он је заиста лежао у локви крви. Све је било као у филму. Последице ће, као и обично, бити стварне.
Од почетка ове године страдала су 33 новинара, нешто више него у истом периоду претходне. Затварања и претње се и не броје. Новинарска удружења су огорчена, јер „овај нови корак информационог рата“, како су га назвали Репортери без граница, за жртву има целу професију. Од званичника није било правог одговора осим да је наводно требало открити руску заверу и спасити живот новинара.
А јавност је открила и ко је Бапченко. Његова необична биографија бележи да се са деветнаест година пријавио за професионалног војника. Пут га је одвео Чеченију где се борио 1995, а затим још једном четири године касније. По повратку, био је ратни репортер у Чеченији, Грузији и Украјини. А онда је постао и писац и објавио роман о рату у Чеченији. У Кијеву је подржао демонстранте и од војника руских трупа претворио се у новинара који је против руске владе.
Москву је напустио због узнемиравања и претњи. Живео је у Чешкој и Израелу, па се затим врато у Кијев. И постао је пацифиста, који мрзи рат, не жели оружје, залаже се за мирно решавање сукоба и у сталном је сукобу са Москвом.
„Био сам добар војник. Сада сам лош војник. Желим да живим више него да умрем“, написао је он 2017. године.
Желео је и да твитује, па је, након авионске несреће у којој су погинули чланови руског војног оркестра Александров у децембру 2016, на лету ка Сирији где је требало да одрже концерт за војнике, написао: „После свих ових ратова и смрти осећао сам једну ствар када сам чуо да су представници руске војске погинули - равнодушност.“Како је овај коментар наишао на згражање, објаснио је да је био прогањан, да су му претили смрћу, да су власти желеле да га протерају.
Пре 29. маја била је то, сасвим могуће, још једна прича о прогону новинара, сада је то још једна прича о човеку који је играјући се прогона и смрти изгубио сваку шансу да му, у случају неке стварне опасности, ико поверује.
Као што је и остала сумња да ли му је заиста прећено смрћу, да ли је заиста прогањан, да ли је полицијска акција заиста успела и да ли је стварно пронађен списак од 47 имена људи које је руска служба намеравала да ликвидира. Ко ће веровати било чему што било ко од надлежних има да каже о овом случају, а посебно Бапченку.
На невољу, са собом је повукао и колеге. Украјински сукоб већ се одавно претворио у гротло полутачних, нетачних, лажних, исфабрикованих информација, којима су се Кијев и Москва међусобно оптуживали. У текстовима који су писани поводом његове наводне смрти било је свега, а највише оптужби на рачун Русије. Те су се оптужбе већ следећег дана вратиле као бумеранг и погодиле право у главу украјинску власт. Кијев сада треба да израчуна шта је добијено, а шта изгубљено овом акцијом.
Петар Порошенко, украјински председник, изјавио је, у тренутку када је објављено да је Бапченко жив, да службе за спровођење закона постају сваким даном све јаче у супротстављању руској агресији“, али се испоставило да је ова акција била пре демонстрација неспретности украјинских служби, него њихове снаге.
Кијев је уосталом признао да је лажирао вест и да је за наводно убиство оптужио Кремљ. Тако је постављено једноставно питање: колико пута је то учинио до сада? Москва је само поручила да није први пут да се манипулише информацијама и да на адресу Кремља стижу лажне оптуже, да је овде реч о „заиста чудном случају“и да Украјина постаје „најопаснија земља за новинаре“.
Најзад, у времену у коме су гледаоци толико затрпани страшним сликама ратова и убијања, шта може да произађе из још једне крваве сцене, за коју се потом испостави да је лажна? А онда се још испостави и да су преварене и владе кијевских савезника, па се међу онима који су поверовали у ову вест нашао и Борис Џонсон, британски министар иностраних послова, који је остао „ужаснут“чињеницом да је „још један гласни руски новинар убијен“.
Још није стигао одговор украјинских власти ни на једно од питања која су постављена. Још није објашњено зашто је Бапченко био мета, зашто није било другог начина да се заштити, зашто је све морало да буде јавно, зашто су медији морали да буду тако брутално злоупотребљени и да ли је ишта постигнуто целим овим циркусом, осим губитка кредибилитета.