Убиство са предумишљајем

ГРАФИЧКИ КОЛЕКТИВ

Чак и они који немају превише афинитета према графици, или имају шта друго да спочитају Колективу, листом тврде да је затварање једине институције која овај жанр негује културолошки злочин

Чак и они који немају превише афинитета према графици, или имају шта друго да спочитају Колективу, листом тврде да је затварање једине институције која овај жанр негује културолошки злочин

Малени простор, исувише скучен да би био репрезентативан, али увек испуњен репрезентативним садржајем, па се приликом отварања изложби публика излива на Обилићев венац да би овде расправљала о графици и уметности уопштено, нестаће са културне мапе Београда. Графички колектив постаће посластичарница, након седам деценија делатности галерије, где су традиционалне технике опстајавале у својој свевремености. Тако је најављено, па се подсећамо шта је ГК све значио.

Поставке су распиривале машту, али и подстицале компетентност у овој области, биле су база из које су стварани музејски фундуси. „Панорамски прегледи, као и индивидуалне изложбе, давале су прецизне информације о развоју аутора, као и трансформацијама средстава и креативних израза“, каже Љиљана Слијепчевић, дугогодишња кустоскиња графичке збирке Музеја савремене уметности у Београду. Изложбе су давале увид у стање на домаћој и светској сцени, указивале на могућност преплитања линореза, бакрописа, акватинте... са другим медијима, попут сликарства и фотографија, додаје. Давале графици ауру коју заслужује.

„Жива комуникација се одвијала унутар самих радова, експоната међусобно, што се одражавало на популарност јединог пункта посвећеног овом виду стваралаштва“, она објашњава зашто Колектив није био само изложбени простор, већ и „омиљено састајалиште“. Осим што су се овде први пут представиле „многе иконичне фигуре наше уметности попут Владимира Величковића, Шејке, групе Медиала, Ћелића, Иљовског, Рељића, а Оља Ивањицки организовала први хепенинг у Београду... Графички колектив је био, и још је увек, култно место окупљања интелектуалаца, уметника, историчара уметности,

критичара, књижевника“, како наглашава Љиљана Ћинкул, кустоскиња Галерије ГК. Било је стециште оних што „традицију схватају као вредност која се обнавља новим генерацијама, идејама и актуелностима“, истиче.

„За кустосе, то је била стимулација, а за посетиоце извор сазнања и уживања“, каже Слијепчевић, чему може да се дода и конструктивна критика, пожељна међу колегама. Гашење Колектива је стога налик чину убиства једне од грана уметности, са предумишљајем, или из чистог несхватања свеобухватности стваралаштва.

Па, иако је све било по слову закона, и по правди враћања одузетог, када стари власник има свако право на пренамену објекта, Слијепчевић сматра да се могао пронаћи начин да се „избегне револт, страх и осећај угрожености графичара“. Односно, или да се откупи простор, или да се понуди сличан, на подједнако атрактивној локацији.

Гашење ГК је за ову кустоскињу сигнал да власт има слуха само за „бомбастичне манифестације, веома скупе, што је у реду (јер култура кошта), али само ако други видови испољавања духа не испаштају“. Они се не смеју запостављати зарад добијања политичких бодова, Слијепчевић упозорава, као што ни, због невеликих средстава, не ваља различито третирати музејске колекције, па политику откупа заснивати на делима „експресивнијим“од графике, односно оног што она најчешће подразумева, у пракси и свести шире публике. „А графика није исто што је била пре педесетак година, иако су се и тада њоме служили и концептуалисти да би се што прецизније изразили“, наглашава Слијепчевић. На том пољу освојена је потпуна слобода, праћена толеранцијом према новим приступима, а да заљубљеност у сам занат није изгубљена.

Уосталом, вели, ако графика није важна, зашто постоје толики графички одсеци на академијама. За шта се спремају те армије младих стваралаца, ако немају где после да се испоље, пита се Љиљана Слијепчевић.

Последња умире нада, па Ћинкул као да верује у могућу промену зацртане судбине. Ипак, актуелна поставка Отисак времена - Фрагменти из историје сумира живот Графичког колектива, издвајајући најзначајније догађаје, личности и датуме, путем видео материјала, фото докумената, плаката, новинарских и критичких осврта... Али, и прави увод у 12. Грифон, референтни пројекат посвећен графичком дизајну, не изводећи само закључак из постигнутог. Почиње нови круг презентације, доказивања, умрежавања, повезивања...

„Педантна статистика о броју уметника који су излагали у Графичком колективу и није тако битна данас када се питамо: да ли уметност и аутентични документи историје имају снагу аргумента у времену транзиције“, наводи Ћинкул. Када је 1949. године основана ова галерија, уметничка графика код нас готово да није ни постојала, објашњава. „Биле су то деценије Перикловог доба за њену афирмацију, као и потврђивање српских уметника у свету“, она сведочи и о периоду када Графички колектив постаје „лидер и жариште уметничког и културног живота Београда, Србије и екс-Југославије“.

Организујући више од 1.500 програма са много хиљада излагача, представљајући их свуда, од већине држава Европе, до Азије и Америке, Графички колектив је, заправо, „писао историју“. А не само „градио и промовисао националну културу, и уз то гајио сензибилитет за уметност“, заокружује Ћинкул. Из света је доводио само најбоље, о чему говоре изложбе Хирошига, Шараку, Егзата, Вазарелија, Групе Зебра, Шагала, Далија, Бруновског, Мадервела, Андерлеа, савремене пољске, канадске, шпанске, белгијске и друге графике.

Ако простор Колектива ипак постане посластичарница, на губитку су сви, а Београд нарочито, оставши без симбола, или препознатљивог бренда, а дајући ентеријеру, архитектонском ремек-делу Пеђе Ристића, сасвим другу намену и смисао. Да би се ово спречило, више од 3.000 личности и институција потписало је петицију за спас Графичког колектива , показујући своје пријатељско, „анђеоско лице у кризним временима“, на чему им је захвална кустоскиња Галерије. Њихов апел, сматра Ћинкул, обавезују све нас (и уметнике и власт), „јер је ово место сусрета културне и интелектуалне елите и неодвојив део националног духовног идентитета“.

Чак и они који немају превише афинитета према графици, или имају шта друго да спочитају Колективу, листом тврде да је затварање једине институције која овај жанр негује, културолошки злочин. Мало је што је Октобарски салон постао бијеналан, што престижне галерије и удружења не добијају средства на конкурсима (већ „везе“и „буразерске“удруге), што по споменичким решењима све више наликујемо Скопљу, што не знамо да ли ћемо лево или десно, напред или уназад, ка креативној индустрији или старим занатима.., дај да још нешто притулимо, сатремо, не би ли нам курс био јаснији, а избор ужи. Да главу превише не лупамо око стратегија и циљева.

Осим што су се овде први пут представиле многе иконичне фигуре попут Владимира Величковића, Шејке, групе Медиала, Ћелића, Иљовског, Рељића, а Оља Ивањицки организовала први хепенинг у Београду... Графички колектив је култно место окупљања