МРЖЊА НИЈЕ ОДГОВОР

Елиза Хоџа, уметница из Приштине

Ја нисам ишла у рат, нисам била полицајац, нисам убила никога. Зато се ова изложба не бави тиме ко је жртва а ко победник, и ко је херој. Те фотографије су део мог личног проблема, то је питање ко

смо и ко ћемо бити

Рекли су да је полиција испред њеног хотела и да јој треба неких пола сата док стигне. И пола сата касније, показала је на степениште старе куће. „Одговара ти да седнемо овде?“, питала је. Разумела је добро питања постављена на српском. Одговарала је на енглеском. Елиза Хоџа је уметница, фото-репортерка и архитектица чију су изложбу у Београду на фестивалу „Мирдита, добар дан“десничари, међу њима и они Срби који су протерани са Косова, покушали да спрече протестима. Она није нервозна док седи у центру Београда, док је свуда око ње полиција, и говори о стварању паралелних светова Срба и Албанаца, о школовању у приватним кућама, о помирењу… Али, суштински оно што ме занима, јесте шта мисли једна млада Албанка када почне да увиђа да нестају Срби, њени пријатељи из детињства, из њеног окружења и да их више нема. Да ли помисли где су?

Јесте ли имали међу Србима пријатеље?

Имали смо програм у школи заједно, певали смо на два језика исту песму. Али не више након деведесетих. После 1991. имали смо потпуно одвојене светове.

Јесу ли вам недостајали?

Шта сам могла?! Шта би ти урадила? Дошао је моменат када си морао да одабереш страну. Нисмо мрзели једни друге, само си припадао једној групи, то је све. Можда то није оно што си желео, или што ти се свиђа, или чега се плашиш, само припадаш тамо, само видиш - ситуација је лоша и ни не размишљаш. Ми смо живели у граду и нисмо знали шта се догађа у селима која су била етнички чиста, а где су многи убијени. Сећам се села Лебане или Девет Југовића, у једном тренутку само никога није било више тамо. Неко је имао неки план. Нисам овде да кажем - то је прошлост, већ да се морамо држати сада заједно, морамо живети са прошлошћу, али не у прошлости. То је разлика. Да мислим другачије не бих била овде сада да ти испричам своју истину. Верујем у добре људе, и ти добри људи ће отворити своја врата и креирати простор за дијалог обе заједнице.

Ваша фотографија са УЧК на изложби „Мирдита, добар дан“у Београ-

ду провокација је на овако рањиву атмосферу?

Не, она је само документ, као документ било ког фотографа који можете видети данас.

Јесте ли документовали несрећу обе стране?

Узела сам фотографије из деведесетих јер сам тада била регуларни фотограф, и те фотографије су са протеста. Немам фотографије жртава ни са једне стране, нити атака српске полиције над Албанцима, нити обрнуто. Имам фотографију графита на којем на ћирилици пише „Не дамо Косово“и показала сам је српској полицији такође. „Ово може, а ово друго не“, питала сам. Ако је излажем у Приштини, као што јесам, за другу страну то је такође провокација? Не, ове фотографије су прича о мојој генерацији која је одрастала у паралелним институцијама Косова. Ово је моја лична прича. Нисам ишла у рат, нисам била полицајац, нисам убила никога. Зато се ова изложба не бави тиме ко је жртва а ко победник и ко је херој. Те фотографије су део мог личног проблема, то је питање ко смо и ко ћемо бити.

Када је ситуација почела да се усложњава након Титове смрти имали смо много протеста на Косову, посебно након 1991. Милошевић је дошао на власт, све се променило за Косово. Припадала сам оној генерација која је видела слом и сукоб свега око себе. Школа се променила. Ишли смо у одвојене смене, албанска деца до један, српска деца послеподне. А онда смо одбили српско образовање, и одлазили на часове у паралелно организованом систему кућне варијанте образовања које је респектовало нашу традицију, историју, језик и све што за нас представља Косово. Албанци који су радили на Универзитету и у средњој школи су избачени. Моји родитељи су изгубили посао, отац на Радио-телевизији, мама у вртићу, а ја сам завршавала средњу школу у паралелном систему, у кућној варијанти.

Бојкотовали сте српски језик или Милошевића?

Милошевић је репрезентовао политику Србије. Била сам млада, 15, 16 година, и била је то одлука професора а ја сам рекла – да, за промену система сам, јер Косово не жели више такву аутономију, јер људи на Косову више не доносе одлуке, јер о свему што треба да се уради за Косово, одлучивало се у Београду. И зато су људи одбили да следе те одлуке, јер то што је важило за нас, није важило за њих. У паралелном свету повукли смо се на периферију, тамо су биле наше школе, болнице, галерије, продавнице, све што нам је било потребно. То је била ерија етнички потпуно чиста, где смо се осећали сигурније. Тако да, био је то град – Приштина, са великим јазом између две етничке групе, различити знакови, биоскопи, спортски догађаји... Један град функционисао је као два различита, одвојена града. Једног дана враћала сам се кући и видела унезверене људе окупљене у комшилуку и сазнала да је тог дана, рано ујутру, погођен албански младић снајпером. Узела сам фото-апарат и то је била моја прва фотографија објављена у једном магазину. И почела сам да фотографишем све што се догађало на улици на демонстрацијама. То што сам, као многи, одлазила на демонстрације није била ствар мог избора, то је било питање опстанка. Припадала сам тој генерацији која није имала дилеме шта треба да уради за бољи живот и слободу. То је прича откуда ја овде. Фотографије које сам донела су фотографије из тог времена. Знам да има људи којима се неће свидети, али то су документарне фотографије са улица и демонстрација на којима смо тражили више слободе.

Неке од тих фотографија су одузете на граници, једна од њих је она са паролом УЧК?

Организатор је знао каква је моја поставка, то нису фотографије о жртвама, већ о активизму и солидарности у слободном простору у паралелним кућама где смо креирали опстанак. Имала сам изложбу у Приштини и када су ме позвали да дођем питала сам да ли сте видели о чему је моја изложба, нема ту чега да се стидим, али сам помислила можда им се неће свидети то да виде. И рекли су да зашто не, ’ајде да се видимо и да разговарамо о томе шта се то догађало на Косову из визуре Албанаца образованих у том паралелном систему. Рекла сам океј, ако немате ништа против, немам ни ја. ’Ајде да говоримо о нашим искуствима и како смо ми прошли све те године и ето како сам ја овде. Ово је моја прича али разумем да људи овде и људи тамо имају различиту причу, морамо о томе да разговарамо, не можемо опстати ако не знамо шта се коме догађало. Не морамо бити на истој линији око сваке ствари коју је неко урадио, али ’ајде да поделимо искуства за истим столом. Зато овај фестивал видим као важну платформу мира. Разумем да је за неке потребно још времена јер су доживели много непријатнија искуства него ти или ја, разумем њихов отпор, али не можемо заувек живети заглављени у прошлости.

На тим фотографијама које су документ једног времена нема Срба, убијених, протериваних, нити фотографија из 17. марта када су паљене српске цркве?

Била сам фотограф само до 1999. Иначе, свидело се то некоме или не, морам рећи да не могу да замислим нормалне људе који се враћају с посла како немо посматрају рушење 17. марта или у томе учествују. Била сам тада у Белгији, како год, не мислим да је то нормално.

У дану када сте стигли у Београд, десило се више напада на Србе на КиМ. Шта мислите о таквом Косову и таквом помирењу?

Видим Косово као државу грађана, не нација, свако ко жели да зна какво ће бити Косово, желео он то или не, мора да зна, биће мултиетничко, и наднационално, мора бити. Двадесет година од проглашења независности нападати Србе, лоше је и за албанску заједницу, то значи да нисмо учинили ни корак, а много новца је стигло из УН, САД, Брисела да се створи мир, разумевање и суживот. Моменти насиља обарају све платформе политичара креиране да помислимо да ће бити боље. Ови моменти нас враћају назад ка зиду. И то ми се не свиђа.

Свидело се то некоме или не, морам рећи да не могу да замислим нормалне људе који се враћају с посла како немо посматрају рушење 17. марта или у томе учествују

Живели сте у паралелном друштву, Албанци су одбијали ауторитет Београда, зашто очекујете да Северна Митровица сада прихвати одлуке Приштине?

Срби сада имају своје представнике у парламенту и влади, седе заједно једни с другима… Ако не прихватате власт Приштине онда не можете бити део владе или парламента, а Срби су део регуларне и легалне власти Косова. Деведесетих ми смо изашли из система и нисмо учествовали у њему.

Срби треба да ураде то исто?

Не, не желим да кажем то, само кажем да су Срби данас део власти на Косову. Ако то Грачаница прихвата, не знам зашто је то спорно у Митровици.

Зато што верују да је Косово српско…

Али зашто то није ситуација у Грачаници? Нисам ту да разговарам о политици, могу само да говорим оно што лично осећам и мислим, лично мислим да за неке људе треба још времена да прихвате неке ствари.

Има ли суживота на Косову између Срба и Албанаца?

Има.

Је су ли Срби сигурни у Приштини?

Јесу.

Зато што их онда тамо нема?

Можете да одете тамо и нико вас неће посматрати необично, баш као што сам ја данас ишла Београдом и нико ме није загледао, није их брига. Иста је ствар у Приштини. Можда неколико година након рата али данас Срби имају различите активности, људи из драме, позоришта, људи из света музике су тамо. Долазе и нико их не пита одакле су.

Једно је када дођем као гост али како ћу да живим тамо?

Истина је да многи Срби не живе у Приштини више. Док сам била дете много Срба је живело тамо али не и након рата. Моје питање је увек било где су сви ти људи јер се сећам њих када сам била дете. Неки су отишли у Митровицу, неки у Грачаницу и знам да су неки у Србији. Напустили су је током рата и после се нису вратили.

Зашто Албанци нису стали у заштиту својих комшија Срба и зашто Срби претходно нису стали у заштиту својих комшија Албанаца?

Не знам. Истерани смо априла 1999. пред очима наших комшија Срба, избегли у Македонију. Наше комшије Срби нису нас дирали, ништа се није догодило, само су нас пустили да идемо. У тишини. И знам касније да се то догађало и на другој страни и да је то истина. И сада, пре мог доласка у Београд добила сам много порука да брину, а онда када сам стигла поручивали су ми из Приштине да је добро да полиција буде уз мене… Не желим да изигравам хероја, само верујем у добре и људе отвореног ума, ти људи стварају цивилизован и човечни свет.

Младе генерације Албанаца изгледа не желе ни да живе на Косову? Сви желе да оду са Балкана?

Просечна старост на Косову је 35 година и проблем је што нема посла за већину њих. Многи чине све да оду. Они не виде овде избор за себе. Косово им је тесно. Нећемо плакати, ако могу да иду, зашто да не оду? Ако имају своје снове и верују да другде могу да ураде нешто, зашто да не оду? Али институције морају да им дају шансу за избор.

Младима је јасно да се све врти око новца елита и да то има врло мало везе с њима?

Нове генерације прво питају - колико ћу ја добити? Видим то код мојих студената.

Можда зато што исправно схватају да су елите, политичари зарадили много на крви Балкана?

Млади су врло прагматично оријентисани. Ја сам још идеалиста, али они нису. Можда су они у праву.

Ако је Косово отвореније друштво, да ли бисте могли да се вратите у Приштину и изложите фотографију са протеста против овог фестивала оних који су носили хируршке маске на лицима и крваве болничке мантиле, са транспарентима везаним за трговину органа и „жуту кућу“?

Ако бих узела слику, показала бих им је. Не бојим се да радим свој посао. Где год да сам, рећи ћу истину. Ако је то тема, да, поставићу ту фотографију, нећу је ретуширати. Ако је та фотографија документ нечега да, ја ћу је показати. Мораш прихватити иста правила која важе увек и свугде.

Долазите као весник мира, трајног мира и помирења?

Могу да се претварам да ћу донети чудо. Као Елиза Вондерленд. О не, то није у мојим рукама, знаш. То је немогуће чак и када бих желела. Морамо да пратимо шта се догађа на линији председника, али култура може да учини чуда за младе, који никада нису напустили Косово, одрасли у атмосфери мржње, не знају српски, чак не мисле да је важно да га науче, али ако хоће посао, морају знати оба језика. Не могу креирати мишљење на основу искуства етничких група, искуства својих родитеља и вести, морају знати више. Ако упознају једни друге мислим да су чуда могућа. Јер, морају сами закључити да има лоших људи свугде и добрих, такође.

Фестивал „Мирдита, добар дан“, посвећен је Бекиму Фехмију. Од 90-их живео је до краја у Београду. Изоловао се да не би помислили једни да је непријатељ других. Тако врсан, поштован и вољен на свим странама, умро је у изолацији. Пресудио је сам себи. Таква смрт, таквог глумца којег смо толико волели, доказ је колико смо постали лоши?

Осећам срам због нас, не због њега. Постали смо лоши. Има много оних који пате због свега што се догодило. Ништа није црно-бело. Потребно нам је време за сваки аспект.

Култура може да учини чуда за младе који никада нису напустили Косово, а одрасли су у атмосфери мржње, не знају српски, чак не мисле да је важно да га науче

Бекимова генерација говорила је о љубави. Ми, када смо једном почели да причамо језиком мржње, никада нисмо престали?

То је оно због чега сам ја овде. Можемо да разговарамо. То је моја поента. Знам да се многи с тим не слажу, али мржња није одговор.