ЗАШТО САМ ОДБИО ДА РАДИМ ЗА ДРЖАВНУ БЕЗБЕДНОСТ
Радош Љушић
Доценту Данку Леовцу и професорки Данијели Стефановић непознати људи претили су да не гласају да ми се продужи радни однос. Многи нису спремни да саопште да и њима прете, уверени да је у ћутању спас. А много раније, када сам одбио понуду да цинкарим колеге, реакције неких од њих су ме обесхрабриле и убедиле да је доушништво уносно занимање
Очеви и синови честа су тема у књижевности и историографији. Богатство и разноврсност односа, у свим временима и на свим просторима, чине је неисцрпном. Петар Естерхази је у Исправљеном издању романа Harmonia caelestis (2002.) писао о доушништву свог оца, последњег грофа Естерхази, мађарској комунистичкој полицији. Жарко Команин позабавио се породичном трагиком грађанског рата у Црној Гори у роману Ако те заборавим, оче (2005). Даровити Слободан Јовановић оставио је дело Друга влада Милоша и Михаила, а темом очева и синова наставио је да се бави и у књигама њихових наследника – краљева Милана и Александра.
О судбини свога оца Илије (1925– 2008.) писао сам у две своје књиге: Ангажована историографија, књ. 1 (2004) и Време суровости. Хроника подгорског села Исток, књ. 2 (2015). Мој отац завршио је основну школу и био је сељак, потом столар. Није се бавио политиком, али је три пута хапшен и затваран, два пута мучен и намртво испребијан, а трећи пут се нашао међу онима које је требало стрељати (1944).
Реченицом „комунисти су победили, и то се мора поштовати“, коју ми је отац често изговарао, хтео је да ме поштеди комунистичке пошасти. Али, ништа више, па ни ова опомена, није могла избрисати из дечје, касније, одрасле повесникове главе
урезане приче о очевом страдању и мучеништву.
Године 1975. држава, односно Република Србија, под притиском Јосипа Броза Тита и Комунистичке партије, протерала је с Филозофског факултета осам професора и асистената. Разлози оваквој драконској казни свима су познати, те о томе нећу писати. Факултет је девастиран, посебно одељења за филозофију и социологију, која се никада нису до краја опоравила, чак ни данас.
О протеривању двоструко мањег броја професора Правног факултета, годину дана раније, што је био блажи обрачун државе и правника него државе и Филозофског факултета, написане су две вредне књиге, Јовице Тркуље и Косте Чавошког. Сасвим је природно поставити питање зашто нико од прогнаних професора (двојица су још у животу), нити од њихових наследника, није написао књигу попут поменуте двојице правника? Можда се одговор крије у чињеници да су правници отерани с факултета због критике будућег устава, а филозофи и социолози због критике Тита. У оно доба Броз је још увек био неприкосновен, икона југословенског комунизма; у њега се није смело ни сумњати, а поготово критиковати. Устав је био, ипак, без ореола, који је штитио Титов лик.
И пре тог догађаја, а знатно више после њега, држава је обратила посебну пажњу на Правни и Филозофски факултет, с разлогом. Први нешто мање, а други нешто више, важили су као бунтовнички факултети. Да би се савладали и држали под контролом, стављени су под строгу контролу државних служби – мира и реда ради!
Од више примера на Филозофском факултету, наводим само три. Први - на сваком спрату новог факултетског здања постојала су по два, негде и три директна телефона, додељена онима у које је држава имала поверење.
Други је случај једног библиотекара Одељења за историју, који је фалсификовао испите када је хтео и колико је хтео, и који је поседовао кључеве свих одаја на факултету, годинама није могао да буде отеран с факултета. А када је отпуштен, суд га је вратио и с великом сумом новца обештетио. Тек потом је уклоњен, а да се скоро нико није озбиљно упитао како је тако нешто могуће и ко му је штитио леђа и зашто? Случај терања осам професора је за добар интелектуални роман, случај библиотекара је за роман о подземном животу на Универзитету у Београду.
И, као трећи случај, никако последњи, јесу речи које је написао професор и академик Василије Крестић у Запамћењима (Нови Сад, 2016) о начину врбовања наставног особља Филозофског факултета од стране државне безбедности. Професор је позван на „посебне разговоре“, по сопственом казивању, с циљем да буде увучен „у неке обавештајне радње“. Он се бранио причом да његов рад по библиотекама и архивима не може за њих бити занимљив, а безбедњак му је узвратио „да њих занима све, па и разговори које ћу водити са својим колегама“. Он је ово скраћено казивање завршио наглашавањем како су „наше обавештајне службе у то време функционисале и како су сараднике тражиле и, вероватно, налазиле међу младим интелектуалцима“(стр. 109–110). Ово је било пре протеривања осам професора Филозофског факултета и једино јавно признање, колико ми је познато, о врбовању за тадашњу и потоњу доушничку делатност.
Исто се поновило и са мном, али после протеривања осам професора. Свестан чињенице да службе државне безбедности морају да чувају државу и од спољних и од унутрашњих непријатеља, те су стога принуђене да ангажују доушнике у оним установама у чију делатност и људе имају подозрење. И то се може прихватити као обавезан посао свих обавештајних служби, све док се граница заштите државе и народа не наруши и зађе у приватност и страначке потребе. Стога нећу помињати ни године, ни личности, ни бројеве телефона, ни места састанака, ни имена људи умешаних у ову радњу, као ни оно што ми је нуђено, материјално и професионално. После упорног и дужег убеђивања, дужан сам да нагласим да су разговори протекли без претњи, мој одговор био је – не! Свесно избегавам да изнесем колике сам непријатности доживео, због такве одлуке.
Постојао је само један колега којем сам имао храбрости да поверим свој проблем и немир. Испричавши му све, очекивао сам подршку, у смислу – нећеш ваљда и мене да шпијунираш – а он ми је, замишљен и суздржан, одговорио: „не мораш, ако нећеш“! Ове, поражавајуће речи, сасвим су ме обесхрабриле, али су ми отвориле очи и убедиле да је доушништво уносно занимање, чему нисам хтео, тако упорно, да се приклоним.
Ако су Крестића и мене врбовали да радимо за државну безбедност, неспорно је да су то радили и са многим другим лицима на Филозофском факултету, и пре и после. Да је тако, чињеница су директни телефони који су додељени само појединим, сасвим је јасно, поверљивим особама. Број директних телефона је лако утврдити, али је број доушника тешко утврдити.
Дуго сам живео у заблуди како ме нису ниједном упитали зашто одбијам понуду која је у свему, и у материјалном и у професионалном погледу, много обећавала, осим у једном, моралном и духовном срозавању особе која се прихвати такве обавезе
Дуго сам живео у заблуди како ме нису ниједном упитали зашто одбијам понуду која је у свему, и у материјалном и у професионалном погледу, много обећавала, осим у једном, моралном и духовном срозавању особе која се прихвати такве обавезе? Растао сам и стасавао као и свако сеоско дете, али, за разлику од њих, с једним тешким душевним немиром. Моји родитељи родили су осморо деце; био сам најстарији.
Приче о страдањима мога оца, које сам толико пута чуо у Истоку, у Метохијском Подгору, потом у Раљи, где се отац с породицом преселио, дубоко су се урезале у моју дечју подсвест и нису ме ни данас напустиле. Робовање Италијанима и Шиптарима (1942/1943) – фашистима, иако теже од два потоња, осим у једном виду, будило је у мојој дечјој машти тешке мисли. Сазнање да 1944. године од комуниста умало није био стрељан са суграђанком Станом Вулић, оставило је неизбрисив и погубан траг. Као и свака млада особа, тако сам и ја растао с уверењем да се не бих родио да су ми оца тада убили. Само они који су сазревали с таквим уверењем, у животу иначе пуном разних невоља, могу то да појме.
После завршетка студија историје, и после пријема на Филозофски факултет, као оформљена личност, већ зрео и дорастао многим искушењима, никако нисам могао да се ослободим прича о очевом страдању. Сасвим је разумљиво што нисам могао да прихватим да будем доушник комунистичкој држави и њеним обавештајним властима, јер би то, за мене, била издаја оца, али и људи с којима сам радио.
Почетак текста тек сада добија смисао, и када је реч о очевима и синовима, и када је реч о Илији. Ове године требало би да одем у пензију, али ми нови Закон о високом образовању, иначе пун контрадикторности и мањкавости, омогућава да останем још две године. Уредно сам поднео захтев који је прошао Одељење за историју и Кадровску комисију и дуго чекао одлуку Наставно-научног већа, коју сам, с напором, изборио пре неколико дана. У међувремену се десило нешто неуобичајено за овакав поступак. Доцент др Данко Леовац, члан моје катедре, и управница Одељења проф. др Данијела Стефановић, добили су претеће поруке на мобилним телефонима, неуобичајеног и досад ником познатог вида и облика, у погледу организовања гласања како ми се не би продужио радни однос. Леовцу је, осим на телефону, иста особа претила два пута, на улици и на кућном прагу. Остало је непознато коме су још све слате претеће поруке, јер многи нису спремни да их саопште, уверени да је у ћутању спас. Леовац је обавестио полицијске управе Палилула и Стари град и добио потврду у којој пише да је случај прослеђен Јавном
Ако су Крестића и мене врбовали да радимо за ДБ, неспорно је да су то радили и са многим другим. Уосталом, директни телефони додељени су само појединим, поверљивим особама. За разлику од броја таквих телефона, број доушника је тешко утврдити
тужилаштву. О овоме смо Леовац и ја говорили на ТВ Прва. Мени лично у последњих 10 дана звонили су два пута у пет сати ујутро и нестајали док бих дошао до врата.
Желим да подсетим јавност и професоре Филозофског факултета да су 1975. године два професора историје – Јован Марјановић, председник Скупштине Филозофског факултета и Сима Ћирковић, декан Филозофског факултета – поднели оставке, у знак протеста што држава избацује с факултета осам професора. Данас, када мене под притиском споља присиљавају да одем с факултета, без обзира на то што законом испуњавам услове, моје име нико на Наставно-научном већу не сме или неће да помене, нити пак да затражи иста права као и за преостале учеснике овог захтева, осим појединаца с Одељења за историју.
Оца се нећу одрећи, ни мртвог, нити се кајати што нисам био доушник и цинкарио оне који сада све чине да ме удаље с Филозофског факултета.