ЉУБАВИ ТАЛЕНТОВАНЕ ЗА ЖИВОТ
Изузетни парови Србије
Кнез Павле је кнегињу Олгу први пут угледао у јулу 1922. на балу леди Зије Вернер Михајловне у Лондону... и одмах је донео одлуку, Олга му је деловала као идеална супруга – само је један од увода у књигу о славним паровима и њиховим тајнама љубави
Како су се упознали, живели заједно, волели... неки од најславнијих парова српске политичке, културне, пословне, спортске и уметничке сцене 20. и 21. века? У чему је била тајна љубави које су трајале по неколико деценија, због чега су неке жене биле фаталне, а неки мушкарци тако посебни? Шта је било пресудно у везама које су спојиле краљицу Марију и краља Александра Карађорђевића, Слободу Трајковић и Иву Лолу Рибара, Снежану Лукић и Жику Павловића, Ивану Симеоновић и Стојана Ћелића, Милену
Дравић и Драгана Николића, Миленију и Дарка Марушића, Нарцису Кнежевић и Слободана Шијана, Бранку и Драгана Џајића, Радојку и Тинета Живковића…шта је казала мајка Матије Бећковића поводом Вере Павладољске, како су Смиља и Александар Костић тражили да им се после смрти помеша пепео, колико пута су се упознавали Лепосава Миланин и Антоније Исаковић…
Ова књига је друга из трилогије великих монографија – прва је Изузетне жене Србије 20. и 21 века, а трећа је у припреми – Између лепоте
и талента, Иконе стила Србије. Идејни творац ове едиције је Мадлена Цептер, а ауторке Неда Тодоровић, Радмила Станковић и Горанка Матић (фотографија). За читаоце НИН-а смо изабрали тек делове неких љубави, од укупно седамдесет, из књиге Изузетни парови Србије 20. и 21. века у издању Zepter Book World.
Кнегиња Олга и кнез Павле Карађорђевић
... Кнез Павле је кнегињу Олгу први пут угледао у јулу 1922. на балу
леди Зије Вернер Михајловне у Лондону... и одмах је донео одлуку, Олга му је деловала као идеална супруга.
Тада седамнаестогодишња Олга и њене две сестре биле су радо виђене међу потомцима тадашњих европских династија... Кнез Павле је очигледно журио да стекне оно што му је од најранијег детињства толико недостајало, породицу. Уследили су балови, излети, пријеми у вртовима Бакингемске палате… Питала га је: „Јеси ли нашао оно што желиш?“Његов одговор: „Јесам, најзад“, био је увод у ужурбану веридбу, венчање је уговорено већ за 22. октобар 1923, како би се подударило са крштењем прворођеног сина краља Александра и краљице Марије Карађорђевић, престолонаследника Петра, у Београду. Тада је Олга први пут видела Београд. До Старог двора у коме су били смештени довезли су се у отвореним кочијама којима су управљали кочијаши с напудерисаним перикама, које су вукли бели коњи. Крштењу и венчању присуствовали су представници европских династија, младенци су отишли на медени месец у Венецију, Фиренцу, у теткину кућу у Пратолину… Млада супруга записала је у дневнику: „Наша срећа, или бар моја, сваког дана је све већа...“
Јелица и Срђан Мркушић
Јелица и Срђан су се упознали на једној забави у Крунској улици у Београду... Брзо су се зближили, а венчали су се 5. маја 1941. године у Цркви Архангела Гаврила. Становали су у Нушићевој улици број 4, где је била и Есконтна банка Јеличиног оца, Драгише. Кућу је пројектовао чувени архитекта Драгиша Брашован. Пре удаје Јелица је била запослена, али је после удаје за Срђана родила три кћерке и посветила се њиховом васпитању и одгајању. Када су кћерке одрасле, посветила се заштити напуштених животиња. До краја живота била је активно и пасионирано посвећена овом хуманитарном раду.
Током брака Јелица и Срђан су често и понекад дуго били раздвојени. Он је стално путовао. Свугде где је играо био је запажен као велики голман који је бранио до 40. године... Упркос честим раздвајањима, њихов брак је био без већих трзавица, били су чврсто везани једно за друго великом, истинском љубављу. А када је Срђан био код куће, често су излазили у друштво и били су веома запажен пар. Срђан је био висок (187 цм) и лепо грађен човек, а Јелица складна „џепна“црнка...
После завршене спортске каријере, Срђан се до пензије бавио својом струком, био је шумарски инжењер, а Јелица бринула о напуштеним животињама... Били су 64 година у браку. Срђан се разболео и преминуо у 94. години. Јелица је отишла за њим после само два и по месеца. Није могла да живи без свог Срђана и није веровала да њега више нема.
Каћа Самарџић и Радомир Константиновић
Раде и Каћа су се упознали када је он почео да долази код њеног супруга Елија Финција. Каћа и Ели су имали бебу, сина Предрага, али њена и Радетова веза је од почетка била снажна и искрена… Када је прича о њиховој љубави већ била позната и њеном мужу, Финци је затражио развод брака. Радету је тада 26 а Каћи 35 година и њихова слободна љубав постаје предмет чаршијских прича које Радета нимало не погађају. Не станују заједно, али су у вези. У лето 1957. одлазе у Париз и тамо се упознају са већ славним писцем Семјуелом Бекетом и њихово ће се виђање, односно преписка, наставити наредних година…
Венчали су се у општини Стари град 1. марта 1962. године. Њему је тада 34 њој је 43, био је један обичан четвртак и није било никакве свечаности… Каћа је била жена ретког талента за живот. Радету је уливала сигурност која му је недостајала. Током тог заједништва, које је трајало од 1953 до 1996, дакле 43 године, књижевник Радомир Константиновић је написао сва своја најзначајнија дела јер је та заједница била од непроцењиве важности за његово стваралаштво. Каћа се допадала мушкарцима, о чему најбоље сведоче и њена три брака са људима који су били изузетни уметници, интелектуалци…
Иванка Павловић и Александар Дероко
... Иванку Павловић, девојку која је већ била позната у београдским круговима, Александар Дероко, професор, архитекта, члан САНУ, упознао је код свог пријатеља, песника, критичара и дипломате Растка Петровића. И следећих десет година ће се њих троје дружити. Растко и Саша су били најбољи пријатељи, нераздвојни, она је била њихова другарица, а Београд је препричавао како је Растко био заљубљен у Иванку, а она је годинама флертовала са обојицом, премишљала се и после десет година одлучила да се уда за Растка. Али, то се није догодило и она се 3. јуна 1934. године удала за Александра Дерока. Годину и по дана касније Растко је отишао у Америку где је и умро и никада се није женио. О Растковом и Сашином пријатељству се много тога испредало. Остало је и тајанствено, недоречено питање ко је ту, у том троуглу, у ствари кога волео. Чињеница је да је Растко био опсесивна тема Дерокова до смрти.
Дероко се после женидбе уселио у кућу Иванкиних родитеља на Топличином венцу број 6 и ту је деценијама деловао чувени салон где се окупљао одабран круг заједничких пријатеља и поштовалаца... Неколико месеци пре него ће умрети, Саша је писао Иванки из болнице:
„Ти си увек била перфектна, ја сам грешио, али само мало. Опрости, то никада није реметило нашу целину, велику срећу. Погледај, сви око мене већ одавно су отишли, 94 године збиља срећног живота и преко 50 година збиља срећног брака.“
Лепа Перовић и Коча Поповић
У љубави и заједничком животу Лепе Перовић и Коче Поповића (трајао је 45 година), било је свега, осим венчања... У свом првом писму које је Лепа упутила Кочи 1. септембра 1947. године, када је она имала 36 а он 39 година, писала је: „Мили мој, бескрајно ми је драго што Те волим… Осјећам љепоту овога што се дешава у мом животу, драга су ми моја осјећања према Теби…“
За Лепу се говорило да је била храбра и груба партизанка, решена да ће бити са Кочом оног тренутка када је чула да је његов брак са Вјером Бакотић завршена прича... За Кочу се говорило да је интелигентан, образован, способан и лукав. Зарад партије и каријере лако се одрекао прве жене коју је волео. Није било лако с њим делити живот. Напротив. Лепа му је из Париза послала 12. јула 1953. године дугачко писмо у коме му озбиљно приговара на његовом понашању:
„…јер ја нисам твоју грубост ничим заслужила. Сећаш се како ниси хтео са мном да идеш да се шетамо по Паризу – желео си да идеш сам. Мене је то дубоко ужаснуло… Морам да ти кажем да сам ја била често у дубини себе пред раскидом. Али ја то не бих учинила никада док будем осећала да ме волиш, да сам Ти потребна као човјек и док будем вјеровала да си човјек. Ти си моје повјерење уздрмао поступцима, схватањима…“
Неколико месеци касније, у марту 1954. она га у писму из Француске моли: „…Дај ми, Кочо мој једини, више милоште, ја сам жељна њежности... Сигурно је да ни ја нисам према Теби њежна као што бих хтела и могла, али Ти ми то не даш – јер си шкрт у њежностима према мени…“На једну њену рођенданску честитку, он јој одговара априла 1977. године:
„… Кад се све сабере, својски и људски смо се потрудили да створимо једну партитуру (клавирска свита за четири руке)… и већ је сигурно да ћемо до краја, док једно од нас не буде морало коначно и неодложно да се удаљи, пливати, као што смо и досад чинили, само спокојније, истом оном реком…“
Мадлена и Филип Цептер
Легенда каже да је опклада кумовала њиховом познанству које се догодило у романтичној сценографији београдске Универзитетске библиотеке у којој су спремали испите. Мадлена је била једна од најлепших Београђанки, недостижни сан тадашњег студентског окружења. А тај млади Босанац је рекао друговима да ће успети да је позове на кафу! Ушао је у салу, показао јој очима да изађе, а онда јој је искрено признао да не сме да изгуби опкладу: „Помислила сам да је то човек у коме су затворени читави светови и да ће свет једном видети бар део идеја и идеала које је већ тада носио у себи… И данас, после четири и по деценије проведене заједно, мислим да је он највећи господин кога сам у животу упознала. Шарм и сигурност, идеализам и отвореност, блиставост младог филозофа и радост детета, спремност на учење и урођена господственост, љубав и разумевање.“
Два дана после венчања, он је отишао у војску. Потом су заједно градили свој однос и пословну империју... Поделили су надлежности, посветили су се и личним преференцијама. Она уметности, музици, литератури, моди, антиквитетима, уређењу ентеријера, баштованству… Он здравом животу, спорту, такмичењима. Обоје кћерки, породици, пријатељима, кућним љубимцима… У италијанској штампи назвали су их просвећеним индустријалцима...
Када су прослављали једну од годишњица своје фирме Zepter International, у поздравној речи пред 5.000 званица, Филип Цептер је одржао дирљиво слово: „Пре 40 година упознао сам сродну душу у коју сам се заљубио: моја жена, мајка наше Еме. Она ме је инспирисала, охрабривала, подржала, остварио сам се захваљујући њој. Она је дух који инкарнира породични кредо: Ми смо само оно што дајемо другима“.
Ова књига је друга из трилогије великих монографија – прва је Изузетне жене Србије 20. и 21 века, а трећа је у припреми – Између лепоте и талента, Иконе стила Србије