РЕПРЕСИВНИ АПАРАТ КАО СТРАНАЧКА ИМОВИНA
Партијска контрола над силом и безбедношћу
Да ће све што има силу постати партијски посао демонстрирао је бивши председник Томислав Николић када је суспендовао важећи закон за избор шефа Бироа за координацију рада служби безбедности, и одлучио да на то место устоличи Александра Вучића. Међутим, нови председник је отишао и корак даље - као главнокомандујући оружаних снага није могао себе да задржи и на том месту - па је столицу препустуо првом човеку полиције Небојши Стефановићу, чиме је Србију вратио у политичко-правни оквир из доба Милошевића, када је полиција управљала службама, а Радмило Богдановић
изводио тенкове на сопствени народ. То напуштање концепције цивилног уређења Службе државне безбедности као ненаоружане формације и стављање у руке партијског јуришника који често иступа и парадира приказујући полицију на крајње милитантан начин, није једино што је ових дана показало и доказало потпуни суноврат демократске контроле над силом. Пратио га је и Нацрт Стратегије националне безбедности Србије, као и Нацрт Стратегије одбране, који су писани без икакве консултације „са експертима из академске заједнице и релевантних организација цивилног друштва“, како је то недавно у НИН-у објаснила Јелена
Пејић из Београдског центра за безбедносну политику, уз опаску да се сада „систем састоји само из извршног и управљачког дела, а улога контроле је изостављена“. А пратило га је још нешто – Вучић је први те службе назвао „репресивним апаратом“.
На паради полиције, објашњавајући зашто даје јефтиније станове само припадницима војске, полиције и безбедносних служби, а не младим научницима или лекарима, изговорио је да не потплаћује „репресивни апарат“због себе - већ због Србије. Назвавши те службе „репресивним апаратом“, што до сада нису учинили чак ни медији који му нису наклоњени, посред-
но је - по дефиницији из Википедије - признао да управља полицијском државом.
У контексту тога не би требало да нас чуди зашто је током ружне и крајње недемократске расправе о изменама Устава потпуно изостала дискусија о војсци, полицији и службама безбедности, иако се сви слажу да су важећа решења лоша и непотпуна и да омогућавају велику партијску контролу. Рецимо, за службе безбедности је дефинисано само да их надзире Народна скупштина, а у вези са полицијом једино да њени припадници не могу бити чланови политичких странака. Због тога проф. др Богољуб Милосављевић у недавно објављеној публикацији Безбедносни изазови препоручује: „Устав треба да именује овај систем и утврди његова основна начела и дефинише мисије и циљеве Војске Србије, полиције и служби безбедности. Стратегија националне безбедности и Савет националне безбедности треба да буду уставне категорије“.
Наравно, ништа од тога, мада је тешко поверовати да је још 2006. написан документ који је потпуно по вољи напредњака и који им омогућава да тај „репресивни апарат“користе као страначку имовину. На питање где нас то води, Предраг Петровић, извршни директор Београдски центра за безбедносну политику каже: „Дефинитивно се иде ка заокруживању партијске контроле над безбедношћу грађана и то не само постављењем људи блиских партији, већ и истакнутих партијских функционера и финансијера. Такође и изменама закона о полицији, војсци и БИА дају се већа дискрециона овлашћења управо тим људима. Законом о полицији је измењено оно што је усвојено пре две године – транспарентни систем запошљавања, тако да на основу последњих измена министар може да пропише за која радна места није потребан конкурс. Такав закон важи и за БИА, што није неуобичајено и у другим земљама, али се у тим земљама прецизно утврђује и ко је на челу службе. Код нас је проблем то што се на врху те пирамиде налази човек који је поникао из партије, а коме су дата широка овлашћења и у таквим условима је велики ризик да ће доћи до партијског збрињавања кадрова у БИА. Посебно када се зна да су те законске промене пропраћене и повећањем буџета БИА за око 700 милиона динара. Ако томе додамо и измену по којој војна полиција може да пружа услугу обезбеђења онима којима они процене да је потребна, па и цивилима, све нам то сведочи о потпуном подвргавању сектора безбедности политичким одлучиоцима.“
Нажалост, не може се рећи ни да су поменуте промене закона, а ни кадрирања представљала изненађење. Када је пре годину дана Братислав Гашић постављен на чело БИА уз образложење да је „замрзао“чланство у странци (одмрзава га приликом слава и прослава СНС-а и приликом оперативних услуга таблоидима) као озбиљан кандидат за то место важио је др Радојица Лазић, професор на Академији за националну безбедност. Његов избор би већ представљао изненађење, јер се радило не само о човеку квалификованом за то место, већ и о аутору уџбеника Контрола служби безбедности у Србији, у ком је наведено да „претреси и присмотра лица или објеката, прислушкивање телефонских разговора, те наредбе за прикупљање података о појединцима, треба да подлежу ограничењима“, као и да је „уобичајена пракса да служба безбедности у демократској држави мора тражити судски налог када жели да изврши надзор и друге истражне поступке против неког лица или групе лица“. И да би још све то требало законски формулисати.
Наравно да га је „победио“напредњак слабијег образовања али са завидним бројем афера под којим је БИА постала један од инструмената за обрачун са неистомишљеницима, што је приликом измене закона о БИА на неки начин потврдила и потпредседница СНС-а Марија Обрадовић. Она је посланику ДС-а Радославу Милојичићу, који је рекао да се закон прави „због Гашића и СНС-а, да би они имали потпуну контролу над службом безбедности“, узвратила да има „страх од БИА и спознаја које та агенција може да има“. Д а ли „та агенција“заједно са ВБА има сазања која не би требалo да има, или их чак и фабрикује по сопственом нахођењу (у јавности се спекулише да безбедносне агенције у таблоидима лансирају лажи о политичким неистомишљеницима, а онда од судова траже налог за праћење на основу „информација“из тих текстова), небитно је за њихово тренутно позиционирање у друштву. На основу информација до којих је дошао повереник у претходној години је број оних који се прате и прислушкују по налогу суда од стране БИА порастао за 10 одсто, док ВБА упорно тврди да те податке нема. С обзиром на то да ниједна од поменутих агенција не може да се обрати суду (чак ни судовима, који не крију да их извршна власт притиска) и затражи налог за праћање с образложењем да им је потребан да би неки од омиљених таблоида снабдели пикантеријама о било коме, претпоставља се да се неки људи прате мимо законске процедуре. То је донекле потврђено и истраживањем Института за европске послове, који је добио неформалне податке од различитих телекомуникационих компанија према којима БИА и ВБА имају директан линк за приступ подацима, листинзима, локацијама на којима се неко налази или кореспонденцији.
До сада су се (углавном безуспешно) огласили многи „непријатељи режима“сумњама да су незаконито праћени и да су информације о њима потом прослеђиване таблоидима. У више наврата су о томе говорили активисти Иницијативе Не давимо Београд, чије је акције полиција пресретала и ако никада нису биле јавно најављене, председник ПСГ Саша Јанковић, чије су се приватне фотографије појављивале у Информеру, бројни новинари, па и бивши директор ВБА и некадашњи посланик СНС-а Момир Стојановић, који је за НИН изјавио да „није параноја већ стварност да се новинари, лидери опозиционих
Дефинитивно се иде ка заокруживању партијске контроле над службама безбедности и то не само постављењем људи блиских партији, већ и истакнутих партијских функционера и финансијера Предраг Петровић
странака и директори медија у Србији прислушкују“. Недавно се огласио и Стеван Дојчиновић, уредник КРИК-а, који је имао пун третман (праћење и прослеђивање скупљеног материјала таблоиду): „Безбедносне службе су ван демократске контроле. Разматрајући коме да поднесем жалбу, схватио сам да имам две могућности. Једна од њих је скупштински одбор за контролу служби безбедности, али како већина чланова тог тела долази из владајуће коалиције, одустао сам од тога. Посебан парадокс је што је један од чланова одбора и члан СНС-а Владимир Ђукановић, који нас често оптужује да радимо за стране обавештајне службе. Друга опција била је да се жалим заштитнику грађана, коме сам поднео притужбу.“
И заиста, у том скупштинском одбору не само да напредњаци и њихови сателити чине већину, већ међу члановима има и потпуно некомпетентних људи, који и да хоће не би умели да утврде незаконито прислушкивање. С друге стране заштитник грађана има стручну службу која то може технички да изведе, али се поставља питање да ли може и у пракси.
На питање у ком броју им се грађани јављају са притужбама на рад служби безбедности и да ли безбедносне службе сарађују приликом провере, из стручне службе заштитника одговарају да се ради о релативно малом броју (36 притужби за последњих пет година, а три поступка су вођена по сопственој иницијативи), а да је „сарадња у складу са законским стандардима, али постоје услови за њено значајно унапређење“. Међутим, да би се избегле оптужбе дела јавности о томе да ли се остварује демократска и цивилна контрола над целокупним безбедносним сектором у Србији, самим тим и над службама безбедности, али и разбио мит о недодирљивости тих служби, заштитник грађана за НИН најављује надзор над њиховим радом, који ће самим тим постати транспарентнији. И додаје: „Заштитник грађана намерава да питању надзора служби безбедности посвети посебну пажњу тиме што ће успоставити редовне контролне посете које ће реализовати у оквиру унапред утврђеног плана и методологије. Циљ контролних посета је да јавност стекне потпуни увид у рад служби безбедности са становишта поштовања добре управе и заштите и унапређења људских права свих грађана“.
Међутим, Предраг Петровић упозорава да ће ситуација бити све гора јер је приметан тренд непоштовања контролних институција попут Заштитника и Повереника од стране владајуће партије, уз херметичко затварање институција. А на питање да ли то значи да у потуности губимо цивилну контролу над сектором безбедности, каже: „Све службе код нас су под цивилном контролом јер сви слушају налоге цивилних претпостављених. То није био проблем ни у доба комунизма, све службе су слушале цивилна наређења Комунистичке партије, проблем је што ми немамо демократску контролу.“
Дакле, питање више није да ли имамо контролу, него да ли је ишта остало од демократије.