Тријумф форме над суштином
„ИСТОРИЈСКИ“СУСРЕТ ПРЕДСЕДНИКА САД И СЕВЕРНОКОРЕЈСКОГ ВОЂЕ
Пјонгјанг је сагласан да поради на „потпуној денуклеаризацији“Корејског полуострва, али - осим што је таква обећања већ давао шта тачно под тим подразумева једна, а шта друга страна и даље остаје нејасно
Уцрвеном углу: „мали ракеташ у самоубилачкој мисији“и „очигледни лудак“. У плавом - „преплашено псето“, „поремећени старкеља“и „матори лудак“. Ударац у гонг означио је почетак меча. Ривали крећу један ка другом и... Падају у загрљај.
О. К, није баш тако било, али скоро да јесте: увреде које су амерички председник Доналд Трамп и севернокорејски вођа Ким Џонг-ун размењивали до пре неколико месеци, распирујући страхове од ескалације на подељеном Корејском полуострву, напрасно су заборављене на „историјском“самиту у Сингапуру, на коме је постигнуто оно што је, крајње уопштено и бомбастично, представљено као „свеобухватни документ о потпуној денуклеаризацији“тог дела света, уз истовремену објаву успостављања „нових односа“две земље. И уз додатни бонус да су Трамп и Ким преко ноћи постали најфотографисанији срећни пар још од... Па, још од прошломесечног венчања принца Харија и Меган Маркл.
„Мислим да ће обе стране бити импресиониране резултатима“, обзнанио је Трамп. Преговори су прошли боље него што је ико могао да очекује, казао је; а између њега и Кима успостављена је „посебна веза“- иако су у четири ока разговарали тек четрдесетак минута, рачунајући и време потребно да се њихове речи преведу на језик оног другог (цео самит је, иначе, с пленарним састанцима потрајао четири сата). Ким је додао нешто о томе како су две земље „прошлост оставиле за собом“и како ће свет присуствовати „великој промени“. Трамп је, онако узгред, поменуо да је могуће и да Ким буде позван у Вашингтон. Ако у међувремену буде добар.
Пре него што ће с констатације о „историјском“сусрету моћи да се скину наводници мораће, ипак, да прође још доста времена. Јесте, у питању је догађај без преседана. Први пут се један актуелни амерички председник сусрео с вођом севернокорејског мутант режима - једине светске комунистичке наследне монархије; на симболичком нивоу, значај тог тренутка је немогуће оспоравати, и он може да буде какватаква полазна основа за неку будућу
нормализацију односа, ако је буде. Али, као што је и сам Трамп констатовао на конференцији за медије по завршетку самита, „састати се с неким није велика ствар“: рачунају се само конкретни резултати преговора. Да ли их је - изузимајући такође симболично, али ипак споредно Кимово обећање о враћању посмртних остатака преминулих америчких ратних заробљеника из времена Корејског рата - састанак у хотелу Капела изнедрио?
Прва реаговања посматрача сугеришу да није. Ту се пре свега указује на оно што је најочигледније: да се у четири тачке документа не помиње „потпуна, проверљива и неповратна“денуклеаризација севернокорејског режима, на којој су Американци до последњег момента толико инсистирали. Штавише, каже се само да се Северна Кореја обавезала да ће „радити на пуној денуклеаризацији“- не и да ће је постићи. А слична обећања давала је и почетком деведесетих, онда и 2005, па се ништа није десило. Документ не даје ни никакве рокове за разоружање Северне Кореје, нити је наведено да ће међународним инспекторима бити омогућен увид у стање тамошњих нуклеарних и ракетних капацитета, мада Трамп каже да ће та контрола у неком моменту уследити. Осим тога, Ким досад није имао репутацију - ако се, кад је о диктаторима реч, о било каквој репутацији уопште може говорити - поузданог партнера, за кога се може рачунати да ће се придржавати онога што је договорено, па се не види ни шта сада гарантује да ће бити другачије.
Трамп је и на то имао одговор. „Искрено верујем да ће поступити онако како је договорено. (...) Можда ћу кроз шест месеци изаћи пред вас и рећи - хеј, погрешио сам. Не знам да ли ћу то баш да признам, али некакав изговор ћу наћи“, нашалио се, додајући како се ни у шта не може бити сасвим сигуран.
И ту је у праву. Али доминантна оцена у првим реаговањима на самит јесте да је од њега профитирао само Ким, јер се није обавезао ни на шта конкретно, а успео је да изађе из дубоке самоизолације и позиционира се као легитиман саговорник Вашингтона - што је одавно била амбиција севернокорејског режима. Насупрот томе, оцењује се у тим коментарима, Трамп није постигао ни делић онога што је, рецимо, 2015. било постигнуто и формализовано нуклеарним споразумом с Ираном, с ког је овог пролећа онако бахато и неодговорно повукао амерички потпис. Такав утисак појачао је Трампов наступ на конференцији за штампу, на којој је повремено деловао прилично попустљиво према Северној Кореји; оно чиме је све највише затекао - укључујући ту и врх америчке војске и Сеул, који о томе ништа нису знали - била је објава да ће САД одустати од редовних заједничких маневара са Јужном Корејом јер их Кимов режим види као провокацију, а и „превише коштају“.
Гледано из оптимистичког угла, на ово би се могло узвратити како је, упркос свему, то и даље боље него да Трамп и Ким још један другом прете нуклеарним нападом. Око тога нема спора. Али је тим теже објаснити америчко одрицање од споразума с Ираном, какве год недостатке он имао. Како је оно „најгори споразум свих времена“, а ова страница и по уопштених фраза велики дипломатски пробој?
Најавио је Трамп и да амерички свеобухватни систем санкција остаје на снази док севернокорејско нуклеарно оружје „не престане да буде фактор“, шта год то значило; те поновио да је његова крајња амбиција да 32.000 америчких војника стационираних јужно од демаркационе линије на Корејском полуострву једног дана врати кући.
Неће се скоро десити, рекло би се.
Трамп је изненадио све - укључујући и врх америчке војске и Сеул најављујући одустајање од маневара са Јужном Корејом јер их Кимов режим доживљава као провокацију, а и „превише коштају“