Само спустите ролетне
БРИСЕЛСКИ ДИЈАЛОГ
Проблем да се спроведе косовска агенда више није само расположење јавности него и Русије која не жели да се одрекне интегритета силе поништавањем сопствених одлука о заштити Србије, па макар то и сама власт у Београду од ње захтевала
Проблем да се спроведе косовска агенда више није само расположење јавности него и Русије, која не жели да се одрекне интегритета силе поништавањем сопствених одлука о заштити Србије, па макар то и сама власт у Београду од ње захтевала
Све што ружи односе Београда и Приштине је тврдоглави српски народ који не жели да прихвати реалност - рекло би се из става који председник Србије заузима док говори у очигледно све ближем „расплету“косовске судбине и коначном обелодањивању сопствене политичке путање.
Не ни насиље које се над Србима на КиМ интензивира последњих месеци
и недеља - на самим почецима нове ескалације убиство политичког представника Срба Оливера Ивановића померило је границе, па су напади постали готово свакодневни, чак и екстремни у погледу категорије жртава. У метохијском селу Жач нападнути су и свештеник Стеван Марковић, његова супруга и двоје петогодишње деце.
Не ни поруке из владе Рамуша Харадинаја у којима је дијалог од мирнодопског циља постао средство за уцену до коначног циља - признања самопроглашене независности. Не ни приштинска тактика замене теза, која сад већ уобичајено положај Београда по правилу спушта за неколико већ пређених степеника. Кад право ниоткуда, негирајући ауторитет медијатора у Бриселу макар колико и капацитете Београда, Харадинај и његови преговарачи поручују да неће бити никаквог дијалога док Србија не призна независност, што све досадашње апеле да Приштина испуни своју „једину обавезу“оснивањем ЗСО чини бесмисленим.
Не чак ни међународни захтеви за учешће у преговорима оних који брину и о свом дворишту попут Шпаније. Или оних који и на ставу према КиМ чувају интегритет силе, попут Русије која се неће одрећи већ предузетих корака тек тако чак и ако тек тако Србија призна Косово.
Све то, дакле, у интерпретацији Александра Вучића који је да објасни да Косово није одувек било српско (што ваљда треба да нас ослободи обавезе да буде у будућности) призвао у помоћ Први и Други светски рат, Берлински конгрес и убиство српског конзула Луке Маринковића у Приштини, јуна 1890. Препрека потписивању новог правно-обавезујућег споразума какав год он био је задрти народ који још увек, јуна 2018. у већини (63 одсто) верује да је „замрзнути конфликт“најбоље решење, а у великој мањини (девет процената) да нови споразум треба потписати. Истраживање агенције Фактор плус није осоколило реалисте да загазе куда су наумили, али јесте да оштрије запрете.
„Нормализација, ако је изнуђена не може да буде трајно решење. Многи проблеми остају по страни, а ми немамо индиција да се на Косову ни у Србији граде друштва у складу са потребама грађана. Проблем је замисао решења“, каже професорка Факултета политичких наука Радмила Накарада. Она велики проблем види у несташици предлога, атмосфери у каквој се само једно узима као једино могуће.
„Замрзнути конфликт се узима као опција која није могућа и тумачи се погрешно као статус кво. Прво, међутим, значи да се питања у вези са којима нема консензуса оставе по страни док се граде мостови у вези са оним питањима о којима има сагласности. Много је решивих питања, као што су образовање, имовина, инфраструктура и хиљаду других димензија живота. Статус кво значи да се ништа не чини, па чак не решава ни сукоб. Решења су бројна, а ми на то не рачунамо. Све би било другачије када бисмо имали унутрашњи консензус политичких актера, попут Шпаније у односу на захтеве за независношћу Каталоније, а поготово кад се ослањамо на класичну дефиницију суверенитета и не размишљамо о начинима како да приближимо два дисконектована друштва“, истиче Накарада.
Према њеном мишљењу, став јавног мњења је по многим питањима у великом раскораку са поступцима власти, а то је прича о транзицији уопште. „Питање је да ли можемо да изнедримо једну кохерентну идеју“.
Очекивањима грађана председник Србије супротставља страх од несигурности. Економске, пре свега, а сад већ све чешће и безбедносне. У оба ризика, Срби на КиМ су први на удару: „Нико нам не гарантује да Албанци неће ући силом на север. Али неће бити нових `Олуја` српског живља док сам ја председник...“
Председник Одбора за безбедност Игор Бечић и министар одбране Александар Вулин упозоравају, штавише, на угроженост самог председника и његове породице, који ће „бити мета конструисаних афера“и претњи. Како данас ствари стоје, Вучића би пред судом јавности и конструисаним аферама могла да брани Наташа Кандић, почасна гошћа косовског парламента 2008, када је декларација о независности усвајана, јер је њему, како она каже, за разлику од опозиције јасно да треба да призна Косово.
Сам Вучић тврди да кад год је подигао главу, као у случају привођења Марка Ђурића, порука је стигла упакована у презентацију силе, као што су потоње вежбе са снагама НАТО. Након погрома у марту 2004, када је још четири хиљаде Срба протерано са КиМ, тридесетак погинуло, многи повређени, а масовно уништене цркве и споменици културе - безбедност, заштита имовине и повратак су теме које су, формално, ограничиле маневарски простор Београда. Да ли се након таласа насиља над Србима на КиМ Београд доводи у дефанзиван положај у формалном односу са Приштином - ретерира у захтевима, одступа од преговарачких позиција?
Живојин Ракочевић, новинар и публициста из Грачанице подсећа, да се од Устава СФРЈ из 1974. Београд налази у двострукој дефанзиви, јер албански националисти уживају све привилегије система на вишим нивоима, а на локалном нивоу потискују Србе уз примену различитих метода. „Тај дуализам и двоструко губитништво Београда, толико је укорењено да је преживело све сукобе, тако и данас Албанци из јуначке Дренице све раде да дођу до српског пасоша или било које привилегије, а њихови суседи из Клине не дозвољавају расељеним Србима да, пре десетак дана, запале свеће на остацима цркве у Петричу. Од јачег се узима све што може да користи, а слабији се уништава или доводи на ивицу опстанка. У све изјаве косовских политичара упућене Београду, а од 1999. године и странцима, уграђена је порука - Срби и њихове светиње су у нашим рукама, водите рачуна. Обичан грађанин, Албанац ће вам другачије пренети поруку, а она народски гласи: није добро, Београд не седи мирно!“
Нова је стратегија Министарства спољних послова да се повуче што већи број и спрече даља међународна признања независности Косова. Представништва Србије добила су налог да то буде приоритет у раду дипломатске мреже и то је чак брзо дало резултате. Та акција, у јавности означена као „дипломатска офанзива“тим пре је збуњујућа, јер је, чини се, у потпуном несагласју са активностима председника чији утицај у земљи и иностранству одвећ надмашује утицај дипломатске мреже. Посланик Ђорђе Вукадиновић срочио је ту дилему у питање за министра на седници Одбора за спољне послове Народне скупштине на којој се разматрао извештај о раду Министарства. Одговор није добио, а захтевао је да зна да ли је акција МСП у координацији са председником који инсистира на „спремности на компромис, који у његовој изведби јако мирише на капитулацију, односно на мирење са независношћу и прихватање независности Косова под неким околностима и условима, што се више пута чуло из уста председника ове државе, а више пута је и демантовано од стране министра спољних послова. Под којим смо ми то околностима и условима, господине министре, спремни да прихватимо независност Косова? И да ли уопште смеју да постоје такве околности“, питао је Вукадиновић.
Што би рекао председник скупштинског Одбора за КиМ Милован Дрецун: „Пређимо са отворених, на суштинско питање - како да решимо косовски проблем“. А пре свега зато што су, сматра он, упади на север КиМ, вежбе НАТО формација и насиље
И најмањи повољни помак у Београду или у међународним односима на КиМ муњевито мења расположење и локални Срби постају предмет одмазде. Ми смо то прихватили као начин живота, као да живимо у тамном вилајету Живојин Ракочевић
„припрема за преузимање севера“. Поклапање са истеком мандата Еулекса који од овог месеца постаје саветодавна мисија са минималним извршним надлежностима (нпр, у заштити сведока) могу бити и ненамерна, јер и до сада ово присуство ЕУ није било гаранција владавине права, ни заштите неалбанског становништва.
Упитан да ли су Срби на КиМ, кад се насиље интензивно дешава, као сад, утиска да га и власт у Београду користи за поене пред бирачима (и у складу са расположењем бирача) у остатку Србије, Ракочевић каже да насиље никада није престало и да је уграђено у систем. „Косовска етнократија га спроводи од ситних препрека, до организованог насиља које је сада, делом и због најаве некаквог решења, постало видљиво. Сваки, и најмањи повољни помак у Београду или у међународним односима овде муњевито мења расположење на терену: полицајац, продавац, чиновник, радник који точи гориво на бензинској станици постаје неко други и локални Срби постају предмет одмазде. То је, на несрећу Београда, део политичког усуда, а ми смо то прихватили као начин живота. Урачунали смо у живот филозофију тамног вилајета - шта год да урадимо кајаћемо се“, закључује.
Кад ни унутрашњи дијалог није добацио до јединог „траженог“решења, а на њему је било идеја конфедерализма, мало веће од тренутне аутономије и још много тога изузев прихватања косовског чланства у УН и међусобног признавања (како тај чин воли да именује Харадинај) - домети тог пројекта од националног значаја се више не помињу као неопходни елементи за доношење коначног закључка. Значај дијалога се релативизује, призивају се силе у помоћ, а за интегритет и суверенитет Србије, заправо из Берлина и Вашингтона захтеваном решењу се сад више опире Мадрид него Београд. Мука је, међутим, како ће реаговати Москва из које је, између бројних охрабрења, стигло и упозорење да једна резолуција Савета безбедности УН (мисли се на 1244) не може само да престане да важи. Позиција силе, која се чврсто залагала за извесни интерес Србије, а нарочито након отцепљења Крима, не дозвољава Русији
Нормализација, ако је изнуђена, не може да буде трајно решење. Многи проблеми остају по страни, а ми немамо индиција да се на Косову и у Србији граде друштва у складу са потребама грађана Радмила Накарада
у тишини, како би српске власти прижељкивале, одступи од дојучерашњих ставова. Европска унија, с друге стране, веома упадљиво минимизира сопствену улогу у дијалогу. Доскорашњи учитељ са прутом се у изјавама последњих месеци изузетно труди представити простим домаћином састанака, а то нема везе само са препуштањем динамике и технике дијалога Приштини (или САД).
Радмила Накарада каже да је Русија више пута поновила да ће подржати оно што ми одлучимо, али да правац којим идемо није најсрећнији. „Код нас се ту устоличава могућност даљих територијалних захтева. Свакако, изналажење заједничког става са Русијом неће бити једноставно, али на нивоу нарације њихов однос је да ће се сагласити са нама. Иако ће то пореметити односе по многим питањима.“ЕУ је, она подсећа, била цивилизацијски пројекат који се себе дефинисао као пројекат мира. „Али на Старом континенту учинак ЕУ у решавању конфликта се показао слабим, Југославија је била фатални неуспех, а нарочито је ЕУ разочарала учешћем у конфликтима на Блиском истоку, који су погодили милионе људи. С друге стране, она показује надмоћ примером решавања проблема у сопственом дворишту, као у случају Шпаније. У посредовању постоје јасни научни принципи, по којима се поступа ако се жели решење. Начин на који ЕУ поступа не одговара тим начелима“, констатује она.
Ако је споразум којим би Косово фактички добило све елементе самосталности и био обећани услов доласка овог режима, догодило се то кад је Србија увелико била зависна од оних који је притискају. Далеко су чак и такве околности од оправдања да се бриселски дијалог своди на тајне преговоре, да је недоступан стручњацима, политичким и цивилним актерима. То у овом последњем чину неће бити могуће, чак и када би се некаквим референдумом са нејасно дефинисаним питањем грађани определили за одвајање Косова. Спољни притисак се појачава, сат откуцава, а ситуација за режим постаје све безизлазнија. Упркос умећу спиновања, постаје очајна толико да понекад изгледа да би нам најрадије поручили - а сад спустите ролетне и зажмурите.