Против закона и „белосветских лопужа“
ВЛАСТ И ПРАВОСУЂЕ
Ретко ко из власти схвата да је забрањено кршење претпоставке невиности и утицај на правосуђе. У Кодексу пише шта се сме а шта не, али га власт није прочитала или не хаје за њега
Ретко ко из власти схвата да је забрањено кршење претпоставке невиности и утицај на правосуђе. Да би им се то појаснило, постоји Кодекс у ком пише шта се сме а шта не. Истраживање Јукома показало је да га власт није прочитала или не хаје за њега
Колико год тужилаштво било под контролом власти ипак се у протеклих годину дана није спустило толико ниско да отвори предмет о „пљачкама“које су извршиле „белосветске лопуже“и испита тврдње које председник Александар Вучић сваки дан износи о опозиционим лидерима. Чак ни полиција, још вернија од тужилаштва, није испитала Вука Јеремића о томе да ли је „шеф међународне банде лопова“, нити Драгана Ђиласа о наводима да је „новац стекао пљачкањем грађана“, што јасно сведочи да подређени Небојши Стефановићу нису баш озбиљно схватили председникове тврдње. Јеремић и Ђилас, међутим, јесу и као оштећене стране поднели су тужбе против Вучића. А „најбољи студент Правног факултета“, о чијим се десеткама у индексу уз гусле приповедало у парламенту, изговорио је антологијску реченицу: „Ви ћете, лопови, мени да судите!“
Ту већ долазимо до далеко крупнијег проблема од чињенице да председник-правник нема ни елементарно знање о правосуђу и чињеници да су грађани или „лопови“ти који подносе тужбу, а да судије и даље суде и доносе правоснажне пресуде. А суштина је у томе што представници власти ни на који начин не би смели да се мешају, нити да коментаришу спорове који су још увек у току ако стварно желе - као што тврде - да Србија икада уђе у ЕУ. У случају да не поседују никакво знање о томе – нема проблема, ту је Акциони план за поглавље 23 који је донет у време напредњака и потврђен од стране Европске комисије у Бриселу. Довољно је само да га повремено отворе и прочитају, лепо пише шта сме а шта не сме да се ради.
С обзиром на то да припадници власти нису успели да на основу постојећих закона савладају порив да коментаришу поступке у току и да прејудицирају нечију кривицу, чиме су директно давали упутства судијама шта од пресуде очекују, у Акционом плану је предвиђено да се донесу и
посебни кодекси за чланове владе и посланике у којима би им то још боље било појашњено. Колико се са тим успело био је предмет анализе Јукома, који је проучио примере утицаја на правосуђе пре и после доношења Кодекса.
У извештају Јукома као најеклатантнији примери притисака чланова Владе на правосуђе пре доношења Кодекса 2016. помињу се случајеви Драгослава Космајца и Мирослава Мишковића. У оба случаја је тадашњи премијер лично уперио прст у њих и приморао тужилаштво да поступи по његовим жељама. Оно је позитивно одговорило и уприличило неке доказе за суд, али ни у једном поступку није доказана кривица коју им је Вучић спочитавао, нити је уприличена пресуда коју је желео. У поступку против Космајца показало се да није највећи нарко-дилер у Србији и то не зато што га је на том месту сменила Наташа Јеремић („оптужена“је када је Кодекс већ ступио на снагу), батргало се са утајом пореза и противправним заузимањем земљишта и завршило ослобађајућом пресудом због недостатка доказа за било шта. Али, много пре пресуде, у тренутку када се видело да спор представља само хир једног човека, а не правно утемељен случај, Вучић је изјавио: „Нису имали довољно доказа зато што су неки до јуче, а неки и до данас радили са њим... увек га упозоравали, увек је био веома опрезан, интелигентан, сналажљив“. А поводом по њему неадекватне пресуде Мирославу Мишковићу, оштро је запретио не само суду већ и целокупном народу: „Ево вам тајкуни, нека вам воде државу и нека покраду све што је у међувремену створено.“
Као симптоматичан Јуком издваја и случај премијеровог брата Андреја Вучића који је 2010. уписан као оснивач фирме Асомакум, а након четири године њеног рада, када је фирма доспела у жижу јавности због сумњивих послова и пореских дугова, изјавио да је основана са фалсификованом личном картом. Андреј Вучић је поднео тужбу Привредном суду да би доказао ништавност оснивачког акта фирме, али и пре него што је суд отпочео са радом и премијер и министар унутрашњих послова су пресудили – лична карта је фалсификована. Да не би било дилеме за суд чак је и посланик Владимир Ђукановић уприличио емисију у којој је то доказао. Уз то је током поступка млађи Вучић тражио изузеће судије због одуговлачења, само пет месеци након првог рочишта, и добио га иако „одуговлачење“не постоји као категорија за изузимање судија, што значи „да је председник суда донео противзаконито решење о изузећу“, прецизира Јуком у извештају.
Да ли се ситуација променила након доношења Кодекса? Јесте, премијер је постао председник, добили смо премијерку и онда су два човека, уместо једног, могла да демонстрирају „прихватљиви“облик понашања. А како то раде најбоље смо имали прилику да видимо након доношења првостепене ослобађајуће пресуде у случају бившег министра привреде и приватизације Предрага Бубала због оптужбе да је злоупотребио службени положај. Иако тужилаштво за организовани криминал има могућност да уложи жалбу Апелационом суду што значи да поступак није готов и да се не сме коментарисати - огласио се градоначелник Новог Сада Милош Вучевић поруком: „Господо судије, питам вас оно што се народ Србије пита сваког дана – када ћете почети да судите по законима, праву и правди, а не по суми новца коју добијате од досовских осведочених лопова, који су спровели најмонструозније пљачкашке приватизације?“
Али, то није било довољно да се судије, Акциони план и цело поглавље 23 згазе, па је председник морао да дода и нешто из свог личног асортимана: „Није требало да то каже, али је рекао истину... Не признајем правосуђе које је независно од свог народа.“А и премијерка Ана Брнабић из свог: „Могу да разумем ту фрустрираност (Вучевићеву), мислим да је то још један доказ да нам свакако требају реформе у правосуђу.“
Евидентно је да су политичари свесни да је Кодекс донет и да је такво понашање штетно, пре свега са аспекта европских интеграција, каже за НИН Велимир Петровић из Јукома. „Међутим оно што је овде занимљиво је својеврсна инверзија. Представници власти истовремено не одобравају наведене изјаве, али и дају образложења која управо аргументују и правдају такве поступке. Тиме се ствара утисак да се прописи поштују, а ради се о суштинском извргавању и јасном кршењу“, објашњава Петровић.
Ту рафинираност у својим наступима није примењивао министар полиције Небојша Стефановић. Поводом хапшења спортског новинара Дејана Анђуса врло је директно прекршио претпоставку невиности, објашњавајући како се полицијски снимак хапшења нашао у медијима: „Анђус је ситан рекеташ, немојте од њега да правимо медијску звезду“. И док је том приликом притисак на суд био у виду упутства да је рекетирање пресуда која би била очекивана, у случају тужбе против НИН-а притисак је остварио више сликовно а мање вербално - довео је људе из свог министарства и већи део градске владе у судницу, а испред поставио страначке активисте да вичу то што треба.
И поред његовог директног кршења Кодекса штета коју је произвео, ипак, делује мања од оне коју је изазивао и коју и даље изазива Вучић. Посебно када прича прерасте локалне оквире и када се у њу укључи и друга држава, чланица ЕУ. Поводом туче у војвођанском месту Сонта младић хрватске националности је пријавио етнички изазван напад на њега, полиција је тврдила да се ради само о тучи, али је надлежно тужилаштво поднело кривичну пријаву против једног лица. Поводом протестне ноте која је стигла из Хрватске, Вучић је рекао: „Ја сам мислио да су они причали о неконфликтности за благдане, како кажу, а они шаљу протестну ноту за нешто што су измислили“. И за нешто што је тужилаштво „измислило“?
„Такве ствари ће наставити да се догађају јер се у Србији закон не до-
У извештају Јукома као најеклатантнији примери притисака чланова Владе на правосуђе до 2016. помињу се случајеви Драгослава Космајца и Мирослава Мишковића. У оба случаја је тадашњи премијер лично уперио прст у њих и приморао тужилаштво да поступи по његовим жељама
живљава као нешто што је обавезно поштовати“, рекао је поводом Јукомовог извештаја судија Апелационог суда Миодраг Мајић и додао да није спорно дискутовати о одлукама, али да су овде „коментари лични, ко је крив, а ко није нипошто, кога дајемо, а кога не“.
А ако се такве ствари дешавају и наставиће да се дешавају када су у питању председник и Влада, шта онда очекивати од Скупштине коју је потпуно приватизовао СНС? Кодекс понашања народних посланика о границама дозвољености коментарисања судских одлука и поступака усвојио је Одбор за административно-буџетска и мандатно-имунитетска питања 20. јула 2017, а не само да јавност није приметила разлику већ и многи посланици не знају да је донет. Они који знају, а припадају владајућој, па и неким опозиционим странкама, апсолутно нису заинтересовани за његово поштовање. Или јесу, али само селективно, када им то политички одговара. Управо то је прошле недеље демонстрирала председница парламента Маја Гојковић, када је школски и апсолутно у складу са законом и Кодексом „одрадила“случај посланика Меха Омеровића, окривљеног да је крао у немачком фри шопу. Потпредседница СРС Вјерица Радета оптужила је Омеровића да је на аеродрому у Франкфурту „починио бруталну крађу козметичких производа“и нанео „велику штету и срамоту и парламенту и држави Србији“и затражила да се то питање разреши до краја. Маја Гојковић је смирено и без гашења микрофона позвала посланике да се уздрже од коментарисања да је реч о кривичном делу крађа док се не добије извештај надлежних органа, и додала: „Свесна сам да је тема врло деликатна и да морамо да инсистирамо код надлежних органа који могу да нам помогну, да нам дају некакво разјашњење и извештај шта се десило“.
На седници одржаној 24. октобра 2017, међутим, Александар Мартиновић је мимо било каквог дневног реда читао пресуду Драгану Шутановцу поводом тужбе Агенције за борбу против корупције због непријављивања имовине. Узгред, ослобађајућу пресуду, иако није нашао за сходно да то и помене. Напротив, излагање је почео реченицом: „Војска је уништена и тако, госпођо Гојковић, то је Први основни суд у Београду утврдио да на дан 28. јануара 2013. господин Драган Шутановац на рачуну код Комерцијалне банке поседује 56.838 динара, на рачуну код Комерцијалне банке 5.658 евра“... Наводе је завршио драматичним сазнањем да „Драган Шутановац поседује уметничке слике, сатове и оружје, а Марија Шутановац накит“и окривљујућим закључком: „Када се онда запитате зашто је у време Драгана Шутановца пропала Војска, претапани су тенкови, али су зато пуњени и те како штедни улози министра одбране Драгана Шутановца“.
Том приликом Маја Гојковић се није сетила ни Кодекса ни забране да се неко проглашава кривим мимо судске одлуке, а ни Пословника. Када је посланик ДС Радослав Милојичић затражио да рекламира члан 108 (да се о реду на седници стара председник Народне скупштине), после 12 секунди излагања му је искључен микрофон. Након мало натезања уследила је и академска расправа Милојичић је рекао: „Јако је фер од вас, хвала вам“, а Гојковићева је узвратила: „Јесте, фер је од мене“. Није прошао ни покушај посланице Александре Јерков да прочита пресуду против Маје Гојковић из 2013, јер јој је такође искључен микрофон чим је поставила питање: „Да ли је прошао део седнице за читање пресуде?“
Дакле, посланица ДС је ућуткана гашењем микрофона, а не разложним речима попут оних које је Маја Гојковић упутила посланици СРС Вјерици Радети. Али Мартиновић није ућуткан никад. У духу реторике
Чак и када не одобравају неке изјаве, представници власти својим образложењима управо аргументују и правдају такве поступке. Тиме се ствара утисак да се прописи поштују, а ради се о суштинском извргавању и њиховом јасном кршењу Велимир Петровић
која је пласирана из самог врха његове странке наставио је и на осталим седницама да коментарише судске спорове и износи пресуде, али га у томе нису спречили ни заменици Маје Гојковић, када су председавали седници. Већ у новембру се, такође мимо дневног реда, обрушио на Бојана Пајтића који се усудио да га тужи због двадесетоминутног блаћења у парламенту и тврдњи да је „лопов, криминалац и душевни болесник“. Из само њему знаних разлога обратио се Балши Божовићу, детаљно испричао своју верзију тока судског поступка и додао: „Тако да, пренесите господину Пајтићу, једва чекам позив за ново рочиште, па да саслушамо сведоке које сам предложио везано за пљачку деце ометене у развоју“. Председавајући Верољуб Арсић (СНС) је снисходљиво изговорио само једно „хвала“(нејасно је да ли је био задовољан што му страначки колега гази законе и Кодекс или није имао појма шта је слушао), али је врло дрчно одговорио Балши Божовићу да нема права на реплику.
Уз владајућу коалицију - с тим што СПС ипак показује далеко већи ниво правне и вербалне културе - и радикале, једина посланичка група која редовно крши Кодекс су Двери. Њихова незаинтересованост за претпоставку невиности често се не разликује од напредњачко-радикалске реторике, само што нису исти ликови које означавају као кривце. Бошко Обрадовић је, рецимо, покушао да постави питање: „Зашто Жељко Митровић још увек није у затвору, јер иза себе има најмање два убиства за која су одговорни и он и његова породица“, али му је микрофон искључен и изречена му је опомена.
Нема шта, заслужена опомена, која у сличним ситуацијама никада није изречена ни Мартиновићу ни његовим колегама Владимиру Орлићу или Маријану Ристичевићу, који је блатио судију током заседања само зато што води процес против њега по приватној тужби и захтевао је да тим поводом нешто учине Административни одбор, Високи савет судства и Министарство правде. А шта би боље од овог примера могло да опише да ли Кодекс ишта може да промени у свести оних који су на власти и који диктирају примену закона.