Генералу нема ко да потпише

Када се овај број НИН-а нађе на киосцима, начелник Генералштаба Љубиша Диковић ће имати тачно 58 година и 23 дана, од чега је четири деценије провео у служби. То значи да је за нешто више од три седмице испунио оба услова за обавезну пензију. Слово закона, дакле, налаже да би командовање војском требало да замени дугим шетњама, шаховским партијама и читањем књига. То што и даље врши функцију начелника Генералштаба може да значи једну од две ствари – или је, надахнут радном етиком председника Александра Вучића, одлучио да ради док га здравље служи, или у Војсци Србије тренутно нема једнако компетентних људи који би могли да седну у не сасвим удобну фотељу коју је Диковић грејао последњих седам година. Који год разлог био, закон се навелико крши.

На то је први упозорио Новица Антић из Војног синдиката Србије, рекавши да је „забрињавајуће, незаконито и неосновано“то што је статус начелника Генералштаба и даље недефинисан. То у пракси значи да су сви званични кораци које је Диковић предузимао у последња 23 дана незаконити. Сваки папир с његовим потписом може да се сматра правно ништавним и биће оборив. Војни синдикат Србије је зато захтевао хитно објашњење од државне врхушке, али ни председник, ни премијерка, ни ресорни одбор Скупштине се тим поводом нису изјашњавали.

Најцрње од свега је то што је Александар Вучић као председник Републике могао једним елегантним потезом да реши ову незавидну ситуацију, која би у будућности могла да произведе озбиљне проблеме – могао је, наиме, да донесе указ о његовом останку на функцији у периоду не дужем од две године. Није познато да је сличан потез направљен.

Додуше, као што је кадровска политика у Србији крајње упитна, тако и закони знају бити крајње неважни. Нарочито кад их крши сама држава.