Цеђење чуваркуће
Иако се преговарачи Владе Србије и ММФ-а слажу да су српске јавне финансије стабилне, на столу су и даље теме од пре готово четири године - плате, пензије, изостале реформе државних предузећа и јавне управе, јавни дуг, привредни амбијент
Немогуће је отети се утиску да су најновији преговори Србије са Међународним монетарним фондом, у настојању да се склопи нови трогодишњи аранжман, заправо дежави. Ни то што се ради о другачијој врсти аранжмана у односу на овај од пре готово четири године, ни чињеница да је и ММФ потврдио да су српске јавне финансије стабилне, што тада нису биле, нису довољно убедљиви аргументи да пониште утисак да су теме о којима се разговара са представницима ове вашингтонске институције истоветне - пензије, плате у јавном сектору, реформа државних предузећа и
јавне управе, привредни амбијент, висина јавног дуга. Јер, ма колико се неупитним чини да је фискална консолидација у свом крајњем резултату успела (дефицит за три последње године смањен за око шест одсто), начин на који се до овог резултата дошло и те како је упитан.
Више је него очигледно да је и ММФ свестан да је спроведена фискална консолидација у Србији успела захваљујући повољним спољним околностима и непланираним уштедама у буџету, пре него предузетим мерама да се јавне финансије трајно уреде, а сви ризици да буџетски дефицит поново експлодира
отклоне. Уосталом, у својој анализи остварених резултата, Фискални савет управо констатује да се у фискалну консолидацију кренуло са намером да се дефицит смањи огромним уштедама на јавним расходима, а уместо тога десио се неочекивани раст јавних прихода, као и смањење расхода за камате. Уместо очекиваног смањења јавних прихода за 900 милиона евра, дошло је до њиховог повећања за милијарду, па је заједно са смањењем расхода за камате од око 350 милиона евра, „уштеђено“чак 2,3 милијарде евра, довољне да крајњи резултат спроведене консолидације неупитно буде позитиван.
Наличје овог трогодишњег „плана“, огледа се, међутим, у изостанку штедње и реформи државних предузећа и управе. Ако изузмемо смањење плата у јавном сектору и пензија већих од 25.000 динара, уз поменуте срећне околности и повећање прихода, фискалне консолидације није ни било.
Притом, одуговлачење са укидањем Закона о привременом смањењу пензија, као и нејасна најава враћања пензија на ниво пре консолидације, могло би скупо коштати пореске обвезнике, поготово ако пензионери добију битку пред домаћим или страним судовима и докажу да се консолидација није смела ломити преко њихових леђа. Раст плата у јавном сектору можда је за сада под контролом, али није заборављено да се у фискалну консолидацију кренуло са нереалним планом смањења броја запослених у држави за око 75.000, а завршило на томе да су отишли само они који су стекли услов за пензију. Да је систем плата у јавном сектору још увек неуређен, па се баш ових дана са ММФом разговара и о новим роковима за окончање ове реформе.
Готово исто је и са сређивањем стања у преосталим државним предузећима, као и највећим јавним системима, који и даље представљају потенцијални ризик за јавне финансије, а тиме и рушење крајњег фискалног резултата, сазиданог, очигледно, на крајње климавим темељима.
Ни Пореска управа није претрпела неопходну трансформацију, те би било оптимистично очекивати перманентно побољшање пореских прихода, а питање је и докле ће нереформисана јавна предузећа бити у стању да на силу уплаћују новац у државни буџет, науштрб макар и каквих инвестиција које би допринеле да неких наредних година послују боље, па да онда и та добит буде већа.
А да ли ће барем неке од старих-нових тема овога пута заиста и бити спроведене у дело, зависиће не од новог аранжмана са ММФ-ом, него од воље оних који буду креирали економску политику ове земље. Јер, што би, ако се настави као и претходних година, ММФ-у било шта засметало, поготово у оквиру саветодавног аранжмана, ако је већ овим претходним био задовољан, уз више него очигледне мањкавости фискалне консолидације. Са становишта његових интереса и та мањкава фискална консолидација, од које је мало шта остало, довела је до жељеног резултата. А он је, чини се, довољан и властима у Београду и представницима из Вашингтона.
ММФ је свестан да је фискална консолидација успела захваљујући повољним спољним околностима и непланираним уштедама у буџету, пре него предузетим мерама да се јавне финансије трајно уреде