Иван Клајн
Речи у дефициту
Рачуна се да ће речник Српске академије наука, кад буде готов, обухватити око 400.000 речи. Крај толиког богатства ипак нам врло често понестане реч, нарочито у писању, у превођењу, али и у говору.
На улазу у сваку већу самопослугу, али и у железничким станицама и другим врстама установа, налази се преграда са оним обртним металним крстом који допушта пролаз само у једном правцу. Како се зове та направа? пита се читалац Ратко Станић. Путујући, мало по свету а више по интернету, он је сазнао да се на француском зове tourniquet (изг. турникЕ) а на енглеском turnstile. На српском, бар засад, још нема имена.
Они који манифестују зову се манифестанти, они који демонстрирају су демонстранти, а како се зову они који протестују? Речници допуштају реч протестант у том значењу, али она пре свега изазива религиозне асоцијације. Да не бисмо приликом сваког протеста малинара призивали сени Мартина Лутера, новосадски лингвиста др Драгољуб Петровић предложио је (у часопису „Језик данас“, 2015) да за учеснике масовних протеста скујемо реч протестник. Предлог је разумљив, језички исправан, али још нисам видео да га је иједан новинар прихватио.
Што се превода тиче, занимљив пример шаље ми наша редовна читатељка Зоранка Карапавловић. У преводу (1969) романа „Леворуки“руског класика Николаја Љескова, извесни Платов вози се с царем у кочијама и прича му неке не баш пријатне ствари. „Цар није хтео да то дуго слуша, а Платов на свакој станици изиђе и од муке попије водену чашу вотке.“Последње три речи читатељка је заокружила.
Не знам како реченица гласи у оригиналу, али писац очигледно хоће да каже да је Платову за смирење потребна већа количина жестоког пића од уобичајене. Ми имамо, делимично застареле, називе за специјалне врсте чаша као што су пехар, путир, кригла, купа, али чаша с равним дном, из које пијемо воду, напросто је чаша: немамо за њу посебан назив као што су енглеско tumbler или француско gobelet. Говоримо о „ракијској чашици“, али од воде немамо одговарајући придев. „Водена чаша вотке“пре оставља утисак да су Платову дали неку слабу или разводњену вотку. Тешимо се: можда је то знак да, упркос свим причама о кафанским рекордима, нисмо такви пијанци као Руси, Енглези или Французи, да нам чаша служи пре свега за воду, а не за алкохолна пића.