Црна гротеска
Владимир Стаменковић добио је Стеријину награду 2002. за текст о представи „Павиљони“, објављен годину дана раније у НИН-у
На први поглед, комад Павиљони делује само као пресан, натуралистички документ о људима које одређује искључиво физиолошки фактор, о друштвеном гету с београдске периферије, маргинализованом и уклетом, где таворе бивши боксери и измучене домаћице, посрнуле девојке и ситни лопови, бедни наркомани и сурови припадници мафијашких гангова.
Али, тај утисак је углавном нетачан, јер се у Павиљонима умногоме одступа од постулата конвенционалног, конзервативног натурализма. Једно од тих одступања је што се у комаду не инсистира на томе да је човек директан производ социјалне и историјске ситуације у којој живи. Друго је у артикулисању специфичне врсте реторичности, у којој груби, простачки, улични језик не служи једино за карактерисање јунака и дефинисање њихових односа, већ има и симболичку функцију, показује и ниво деградације читавог једног друштва. А треће, и најважније, огледа се у позицији писца који се више не скрива иза прецизне реконструкције стварности, него допушта да удео његове фантазије буде видљив, чак да се она преобрази у саркастичан хуморан коментар приказаних догађаја.
У суштини, у Павиљонима је затворена форма драмске радње растворена у низ привидно диспаратних фрагментарних слика, али нипошто с једносмерном намером да се помоћу њих опише штимунг у једној одбаченој људској групи. За такво поступање ту су и два друга крупна разлога. Тиме се, између осталог, наглашава и безгранична сложеност третиране проблематике, али се и из многих углова приказује распадање духовних структура као што су љубав, животна филозофија појединца или етика уопште, у ствари, описују различити модалитети бестидности с којом се јавно испољава оно што се и пред собом крило у јучерашњем грађанском свету, у којем су чврсте конвенције осигуравале да човек буде пристојна животиња, да егзистира на вишем степену човечности.
Ту троделну причу о тиранији у породици, о депримираној младој генерацији, о руинирању остатка грађанства, редитељка Алиса Стојановић оживела је у представи с мозаичком структуром, у форми неке врсте сценске слагалице. Она је радњу поставила на симултану сцену, у простор једноспратне куће с које је уклоњен предњи зид, али је призоре из свакодневице развијала у дијахронијском поретку, један за другим. На тој позорници, осим језичких исказа, ништа друго није припадало у потпуности натуралистичком позоришту, ни нацртани декор, ни углавном карикатурално стилизована глума, која открива гротескну страну стварности, тек у ретким моментима има и илузионистичку димензију, онда када у тројици младића (Срђан Тимаров, Радивоје Буквић, Гордан Кичић) једној девојци (Наташа Шолак) назиремо једва видљиве трагове замрле људскости. С друге стране, редитељка је умела да на сцени физички опредмети ауторкин хумор, да покаже колико је он у блиском сродству с патосом, зато што осветљава наше и мучно и болно опраштање од грађанског здравља.
Јунаци те црне гротеске, по правилу преображени у ексцентричне фигуре, нису личили на своју сабраћу из натуралистичких драма. Они су – и смешан породичан деспот (Јосиф Татић), и његова сметена жена (Цвијета Месић), и две старице, од којих је прва инфантилно претенциозна (Радмила Ђуричин), а друга горштачки лукава (Бранка Петрић), и један смешан лопов (Горан Даничић) – деловали отуђено и од друштвеног миљеа из којег израстају, али и од самих себе. У ствари, ти „ћошкасти“људи, сиромашни, неостварени, с непоузданим идентитетом, нису били упрошћене, смешне приказе из маште; помало су подсећали на јунаке неке первертиране трагедије.
И глумци су, дакле, пресудно помогли да представа на којој се приказују Павиљони прерасте оквире натурализма, заправо оног што је од њега садржано у комаду, а да при том не склизне у подручје површног, популистичког, забављачког позоришта, да хумор у њој не буде фриволан став без става.