Хотел на Месецу
Алекс Тарнер је био једва пунолетан када је свету подарио можда и најадекватнију анализу неуспелог удварања у савременом добу, уз резигнирану опаску: „очекивања по правилу доводе до разочарања“. Наравно, у питању је нумера The View From The Afternoon, са Whatever People Say I Am That’s What I’m Not, најбрже продаваног деби албума у историји Велике Британије.
Отад је прошло 13 година, а након пет фантастичних албума, Arctic Monkeys су један од бендова чији сваки корак будно мотре и публика и критика (која је, рецимо, Бобу Дилану дала Нобела за књижевност). Планетарна хистерија и слава су, логично, имале снажан утицај на данас тридесетдвогодишњег Тарнера; недавно се из Британије преселио у Лос Анђелес и почео да се интензивно интересује за - научну фантастику. Поред изјава о томе како пише збирку СФ прича, Тарнеру је за око запала и прича о томе како је Стенли Кјубрик „режирао“америчко слетање на Месец. Анализа ове приче је с временом прерасла у својеврсну опсесију, те је Тарнер одлучио да из ње креира читав нови свет, у којем су људи колонизовали Месец и на њему изградили хотел и касино у којем он гостује као вагабундо вокални тезгарош коме је то „лака зарада“и који успут примећује да је дигитализација однела шалу.
Резултат је чудни, али фасцинантни Tranquility Base Hotel & Casino, албум који по мало чему подсећа на досадашњи опус бенда и уместо виспрених гитара и анксиозних ритмова доноси филмску музику шездесетих, блуз атмосферу и јак призвук легенди као што су Дејвид Боуви и Пинк Флојд. На овом концепт-албуму, који се на папиру у потпуности бави опажањима једног странца у непознатом свету, Тарнерови повици замењени су заносним и занесеним распевавањима и фалсетом, праћени раскошним клавирским аранжманима. Већ први стих на албуму, „желео сам само да будем један од The Strokes“, објашњава нам детиње амбиције младог певача, али га албум одмах потом наративно удаљава од нас и од његових уобичајених реалистичних опсервација, које су замењене надреализмом, романтизованим алегоријама и инсинуацијама. На другој нумери, нежној One Point Perspective, Тарнер за крај уморно изговара „истрпи ме, човече, трабуњам“и већ нам је јасно да структура какву смо добили на, рецимо, АМ, овде не постоји ни у назнакама.
American Sports доноси нешто традиционалнији Arctic Monkeys звук, уз агресивније гитаре, али и Тарнерове препознатљиве оштре стихове о емоцијама – „изгубио сам паре, изгубио сам кључеве, али сам и даље привезан за кофер“. До краја албума нижу се нумере које више подсећају на нешто што би у токсичном ступору писали Лу Рид или чак Џарвис Кокер, с тим што овде токсични ступор може бити и дериват пуког разочарања у цивилизацију, љубав и снове. С обзиром на то што је музички поприлично хомоген, (с намером) без истакнутих синглова, тешко је издвојити неку од нумера као „посебну“; идеја бенда је била да се креира специфична атмосфера, нешто што подсећа на луцидан сан, и да се цео албум слуша одједном.
До краја ћемо се срести и са рецепционером хотела на Месецу, „добро оцењеним“интергалактичким ресторанима, поквареним сетовима за виртуалну реалност и „напорном“телепортацијом. Мада Тарнерови снови доносе крајње необичне приче, сви измаштани светови на крају, наравно, одражавају овај наш, један једини. „Радио сам штошта што није требало, али никад нисам престао да те волим“, последњи су стихови овог занимљивог остварења и враћају нас у реалност.
Закључак је болан и баналан, али и даље романтичан и у Тарнеровом маниру – ма колико да си далеко, од себе не можеш побећи.
Након 13 година уздизања међу иконе савремене сцене, Алекс Тарнер и екипа праве оштро престројавање, без мигавца - резултати су запањујући, али веома вредни пажње