Бертран Бадре

Кад слуга постане господар

Глобализација је до кризе 2008. подстицала раст и развој, али су ефекти били неравномерно распоређени, а иновативни финансијски инструменти су коришћени без много обзира, уз сасвим површан надзор и слабу регулативу

Деценија од избијања глобалне финансијске кризе била је, најблаже речено, бурна. Истина, није дошло до избијања неког великог рата, и мање-више смо избегли грешке почињене у време Велике депресије, која је тридесетих година прошлог века довела до појачаног протекционизма, пропасти банака, оштре штедње и формирања дефлаторног окружења. Али обновљене тензије на тржишту сугеришу да ови ризици у данашње време нису елиминисани, већ само прикривени.

У извесном смислу, прича о финансијској кризи из 2008. почиње у тренутку кад је нови глобални поредак креиран из пепела Другог светског рата. Иницијативе попут институција Бретон Вудса (Светска банка и ММФ), Маршаловог плана и Европске економске заједнице подупрле су обнову значајних делова светске економије. Упркос Хладном рату, или можда управо захваљујући њему, те институције су изнова покренуле процес глобализације који је Други светски рат прекинуо.

Овај процес глобализације био је крајем шездесетих и почетком седамдесетих прекинут ратом у Вијетнаму, суспендовањем конверзије америчког долара у злато, шоком изазваним скоком цена нафте 1973, те великом стагфлацијом. Али онда је Сједињене Државе и Велику Британију захватила конзервативна револуција и обнова неолибералних економских политика, укључујући широко распрострањену дерегулацију, либерализацију трговине, те дотад невиђену отвореност рачуна капиталних трансакција.

Овај редизајнирани процес глобализације јесте подстакао раст и развој, али су његови ефекти били неравномерно распоређени, а финансијске и економске промене до којих је довео дешавале су се брже него правно и етичко прилагођавање таквим околностима. Посебно је далекосежне последице имало то што су иновативни финансијски инструменти коришћени без много обзира, уз сасвим површан надзор и слабу регулативу. Последица тога била је да је финансијски сектор постао господар светске економије, уместо њен слуга.

С обзиром на све ово, кад је криза ударила, била је дубока и далекосежна, а тренутним економским опоравком није превазиђен разумљив, али свеједно разоран губитак поверења у финансијски систем до кога је криза довела. Ово је постало очигледно кроз политичка дешавања у САД и Европи. Администрација америчког председника Доналда Трампа наставља да заговара приступ „Америка на првом месту“, однедавно манифестован и кроз увођење високих царина за увоз челика и алуминијума. Одлука Велике Британије да изађе из ЕУ такође је одраз сличног расположења. У међувремену, државни капитализам кинеској економији обезбеђује другу врсту протекционизма.

Али међусобно супротстављени нови модели конкурентности и отпора међународној трговини нису начин да се поврати поверење. Оно што нам је потребно јесте поновно успостављање контроле над финансијским сектором како би се осигурало да ће он служити економији, а не обрнуто, и то би требало постићи промовисањем циљева око којих се свет сложио - почев од оних утврђених на три значајне конференције одржане 2015.

Учесници треће међународне конференције о финансирању и развоју у Адис Абеби одредили су економске, социјалне и еколошке приоритете с којима је потребно ускладити финансијске токове и политике одрживог развоја. На самиту о одрживом развоју у Њујорку чланице УН усвојиле су амбициозну нову глобалну агенду. А на УН конференцији о климатским променама у Паризу, земље света су се договориле да уложе напор да глобално загревање остане на нивоу значајно нижем од два степена Целзијуса изнад просечне температуре у преиндустријској ери.

Артикулисање ових циљева било је важан први корак. Али ако је свет заиста озбиљан у намери да ове заједничке циљеве оствари, мора се успоставити ефикасан механизам за њихово финансирање, подржан добро осмишљеном регулативом која треба да обезбеди праве подстицаје за њену примену. А на том плану досад није начињен ни

изблиза довољан напредак, као што се види и из тога што се капитал и даље алоцира на погрешан начин.

Све заинтересоване стране морају да своје пословне операције и инвестиционе стратегије сагледају кроз призму дугорочног планирања. Финансије морају да буду истински употребљиве, усклађујући напредовање ка договореним циљевима с потребом да се генерише задовољавајући повраћај средстава и тако обезбеди да прогрес буде одржив. То треба стално понављати, и тако треба и поступати. Друге опције нема.

У неким случајевима је посвећеност тим глобалним циљевима прилично слаба. У случају САД и Париског споразума о климатским променама, од те посвећености се у потпуности одустало. Али да би био остварен успех, мора се заједнички деловати. Ово укључује и мултилатералне кредиторе, који морају да ревидирају старе финансијске алатке и брзо развију нове како би мобилисали капитал у приватном сектору. А приватни сектор мора да буде отворен за осавремењени приступ јавно-приватном партнерству. Само вербално подржавати промене а држати се превазиђених модалитета не долази у обзир.

Шире посматрано, потребно је радити на томе да се осигура да бенефите од технолошког напретка уживају сви. У том циљу, требало би следити савет Дејвида Липтона, првог генералног директора ММФ-а, и уместо модерног приступа по коме „свако треба прво своју кућу да доведе у ред“применити захтевнију стратегију колективне акције.

Пут ка напретку неће бити лак. Али нема изговора за апатију. Као инвеститори, потрошачи, бирачи и грађани, морамо да учинимо да се наш глас чује, како бисмо осигурали да ће финансијски сектор бити искоришћен за промовисање заједничких вредности и заједничког добра. Тек ћемо онда постићи више од тога да будемо успешни само у избегавању још једне разорне кризе, те бити у стању да градимо бољу будућност.