Кенет Рогоф
Ниске камате и светска економија
Без обзира на сву политичку халабуку, најважнији разлог за оптимизам је то што су глобалне дугорочне реалне каматне стопе и даље изузетно ниске. А све док је цена задуживања на том нивоу, евентуална нова катастрофа је мало вероватна
Да ли је злослутна дужничка криза, праћена кризом девизног курса, у Аргентини и Турској локалног карактера, без ширих импликација? Или су то рани знаци упозорења о дубљим слабостима надувеног тржишта дуга, слабостима које подцртава управа америчких Федералних резерви док лагано нормализује каматне стопе? Растуће каматне стопе могле би да тестирају стабилност и неких развијенијих економија, нарочито италијанске - чији су се гласачи јасно одлучили за реметилачку, популистичку владу - и нарочито на њеном мање развијеном југу. Италијанска економија десетоструко је већа од грчке и неплаћање њеног дуга би разнело еврозону. И, заиста, популистичка коалиција која је дошла на власт већ наговештава да жели отпис неких скривених дугова - оних који нису укључени у званични јавни дуг Италије који износи 130 одсто БДП-а - према Европској централној банци.
Добре вести су да је избијање незадрживе глобалне дужничке кризе и даље мало вероватно. Упркос скорашњем слабљењу перформанси Европе, крвна слика светске економије је одлична. Већина региона на планети се и даље убрзано развија. Иако је неколико фирми из тржишта у развоју нагомилало забрињавајуће количине спољашњег дуга деноминираног у доларима, многе стране централне банке, нарочито у Азији, „пуне“су имовине у доларима.
Даље, ММФ има довољно ресурса да се избори с првим таласима кризе, чак и ако, рецимо, она захвати Бразил. Главна бојазан није да ли ће ММФ успети да испоручи средства, већ да ли ће погрешити као раније с Грчком, када није наметнуо одржив оквир дужницима и кредиторима. Што се Италије тиче, Европа ће по свој прилици моћи да привремено изађе у сусрет новој влади, иако нема шансе да званичници дозволе високо задуженој држави да једноставно уништи заједничку валуту. Без обзира на сву политичку халабуку, најважнији разлог за оптимизам је то што су глобалне дугорочне реалне каматне стопе и даље изузетно ниске. Упркој гласној драми која окружује Федералне резерве, дужничке хартије индексиране стопом инфлације на рок од тридесет година доносе принос од око један одсто годишње, што је далеко испод дугорочне реалне стопе повраћаја, која је у просеку износила око три одсто. Све док су каматне стопе на том нивоу, евентуална нова катастрофа је мало вероватна.
Занимљиво је како је ММФ као највећи светски контролор дугова и финансијских криза упозоравао све актере. Након што је годинама говорио да напредне земље више не морају да брину због готово рекордних нивоа јавног дуга – тренутно у просеку износе више од 100 одсто дуга опште државе – почео да је указује да се многе земље могу наћи у недостатку фискалног простора у случају евентуалне рецесије. Изазови не произлазе само из званичних дугова, већ и из скривених обавеза. Ту се највише мисли да недовољно финансиране програме старосних пензија и система здравствене заштите који представљају скривене дугове, јер најчешће прави трошкови далеко превазилазе званичне бројке.
Обиље доказа из скорашњих истраживања подупире став ММФ-а. Земље с историјски високим дугом у просеку имају значајно лошији раст у случају великог шока, а дугорочни однос између високог јавног дуга и раста је изразито негативан. Наравно, ово не говори ама баш ништа о економским последицама активног смањења државног дуга које се у народу зове „штедња“. Дубоке рецесије су право време за трошење „ратних“резерви, не за њихово увећавање.
Истини за вољу, и на левици и на десници има оних који мисле да је у случају напредних економија „овај пут
другачије“. Они сматрају да нема реалне опасности од великог рата или финансијске кризе и да је будаласто ударати на јавни дуг или обећане пензије. Овакво размишљање је опасно, чак и у САД, упркос томе што - као неко ко емитује долар, резервну светску валуту – Америка има већи фискални простор.
Врло штетни шокови могу да задесе сваку економију, а њихови узроци не морају обавезно да буду неки које разматрамо у уобичајеним околностима. Примера ради, ризици који проистичу из сајбер-напада (нарочито од стране државних актера), пандемије и, свакако, финансијске кризе су вероватно далеко виши но што би било ко волео да призна. Дефинитивно није тешко замислити да привремени привредни застој у захукталој Кини замути светско тржиште. А ако се нешто потпуно неочекивано заиста и деси, за очекивати је једино да ће владе с добрим приступом глобалним кредитним тржиштима имати много више опција за одговор.
Чак и ако би се у најбољем случају амортизовао крах обвезница неке од земаља у развоју, данашњи тикови би требало да буду аларм за упозорење, чак и развијеним економијама. Напослетку, ниједна земља, колико год богата била, не би требало да своју будућност заснива на идеји да ће бенигно стање с ниским каматним стопама трајати заувек.
Економисти који нас уверавају да је задуживање напредних економија потпуно безбедно, забрињавајуће много личе на претходнике из прошле генерације који су заговарали „велику умереност“(Great Moderation) – наводно трајно смањење цикличне непредвидљивости. У многим случајевима су то исти људи. Али, као што смо видели пре десет година, и као што ћемо неминовно видети опет, када је реч о глобалном дугу и финансијским кризама нисмо ни близу „краја историје“.
Земље с историјски високим дугом у просеку имају значајно лошији раст у случају великог шока, а дугорочни однос између високог јавног дуга и раста је изразито негативан. Наравно, ово не говори ама баш ништа о економским последицама активног смањења државног дуга које се у народу зове „штедња“. Дубоке рецесије су право време за трошење „ратних“резерви, не за њихово увећавање