Џозеф Стиглиц

Серија грешака необузданог насилника

Није проблем само у томе што се Трамп бави непостојећим проблемом, већ и у томе што распаљује страсти и оптерећује америчке односе са кључним савезницима. А најгоре од свега је што га води чиста политика – жељан је да испадне јак и спреман за тучу у очима свог бирачког тела

Трговинске чарке САД и Кине око челика, алуминијума и других добара последица су Трамповог презира спрам мултилатералних трговинских споразума и према Светској трговинској организацији, институцији створеној управо да пресуђује у трговинским споровима.

Пре него што је објавио увозне тарифе за више од 1.300 врста добара кинеске производње, чија је вредност око шездесет милијарди долара годишње, Трамп је у марту обзнанио да ће за 25 одсто повећати царине на челик и за десет одсто на алуминијум и то је правдао националном безбедношћу. Трамп тврди да ће тарифе на мали део увезеног челика – чија се цена утврђује глобално – бити довољне да реше аутентичну стратешку претњу.

Већини је стручњака ово оправдање сумњиво. Трамп је већ поткопао сопствену тврдњу о националној сигурности изузимајући већину крупних извозника челика у САД. Канада је, рецимо, изузета под условом да се успешно измени Северноамерички споразум о слободној трговини (НАФТА), што практично значи да јој се прети ако се не преда пред америчким захтевима.

Много је, међутим, спорних тачака, попут дрвне грађе, млека и аутомобила. Да ли Трамп заиста наговештава да ће САД жртвовати националну безбедност зарад бољих споразума око овог ситног свраба у америчко-канадској трговини? Или је можда тврдња о националној сигурности суштински лажна, као што је наговестио Трампов министар одбране, и Трамп, колико год био збркан у већини питања, то схвата.

Често се збива да је Трамп фокусиран на проблем који више не постоји. Сетимо се да се имиграција из Мексика већ срозала скоро на нулу у време када је Трамп почео да говори о зиду. А у време када је почео да се жали да Кинези намерно слабе своју валуту, кинеска влада је већ подстицала јуан.

Налик томе, Трамп је увео тарифе на челик након што је цена челика већ за око 130 одсто била већа него на „дну“циклуса, пре него што је привредна активност почела да се опоравља, делом захваљујући напорима саме Кине да обузда своје капацитете. Али проблем није само у томе што се Трамп бави непостојећим проблемом, већ и у томе што распаљује страсти и оптерећује америчке односе са кључним савезницима. А најгоре од свега је што га води чиста политика – жељан је да испадне јак и спреман за тучу у очима свог бирачког тела.

Чак и да нема економских саветника, Трамп би морао да схвати да је важан мултилатерални трговински дефицит, а не билатерални трговински дефицит са одређеном земљом. Смањење увоза из Кине неће отворити радна места у САД, већ ће повећати цене робе обичним Американцима и отворити радна места у Бангладешу, Вијетнаму или ма којој другој земљи вољној да замени оно што се некада увозило из Кине. У оних неколико случаја у којима ће се производња заиста вратити у САД, вероватно неће бити нових послова у „Појасу рђе“, већ ће добра производити роботи, који могу бити смештени и у центрима високе технологије.

Трамп хоће да Кина смањи суфицит у билатералној трговини са САД за сто милијарди долара, што би могла да уради купујући за тих сто милијарди долара америчку нафту или гас. Но, шта год Кина урадила, куповала мање од других или једноставно препродавала америчку нафту или гас, то би имало мало или не би имало нимало утицаја на америчку или светску економију. Искрено, Трампова посвећеност билатералним трговинским дефицитима блесава је.

Кина је очекивано узвратила на Трампове тарифе претећи сопственима. Те би тарифе утицале на производњу у бројним секторима САД, али убедљиво највише у областима у којима Трамп има снажну подршку.

Кинески је одговор био чврст и одмерен, смишљен да избегне и ескалацију и потчињавање, што – када имате посла са необузданим насилником – само подстиче даље насилништво. Човек се може надати да ће амерички судови или републиканци у Конгресу зауздати Трампа, али Републиканска партија Трампа подржава, и као да је изненада заборавила дуготрајну посвећеност

слободној трговини, баш као што је пре неколико месеци заборавила дуготрајну посвећеност фискалном опрезу.

На ширем плану, и САД и Европска унија из бројних разлога све мање подржавају Кину. На страну чак и амерички и европски гласачи који трпе због деиндустријализације, чињеница је да Кина није рудник злата за америчке корпорације, како је некада посматрана.

Како су кинеске фирме постајале успешнији такмаци, тако су у Кини расле плате и еколошки стандарди. У исто време, Кина је споро отварала финансијска тржишта, на незадовољство инвеститора са Волстрита. Иронично, мада Трамп тврди да брине о америчким индустријским радницима, прави победник „успешних“преговора – оних који би подстакли Кину да шире отвори тржиште осигурању и другим финансијским активностима – вероватно би био Волстрит.

Данашњи трговински сукоб открива до које је мере Америка изгубила светску доминацију. Када је сиромашна Кина, Кина у развоју, пре четврт века почела више да тргује са Западом, мало ко је могао да замисли да ће данас бити светски индустријски див. Кина је већ претекла САД обимом производње, штедњом, трговином, чак и БДП-ом, ако се рачуна по паритету куповне моћи.

Развијеним земљама још је страшнија озбиљна могућност да их Кина – поред тога што их брзо сустиже у технолошком развоју – претекне у једној од кључних индустрија будућности: вештачкој интелигенцији. Вештачка интелигенција заснива се на огромним количинама података, а доступност података суштински је политичко питање, са аспектима попут приватности, транспарентности, безбедности и правила економског надметања.

Европска унија, чини се, веома брине о заштити приватности података, а Кина не. То би нажалост могло дати Кини велику предност у развоју вештачке интелигенције, а предност у вештачкој интелигенцији прошириће се далеко ван сектора технологије; потенцијално на скоро сваки економски сектор. Јасно је да би требало да постоји глобални споразум о правилима развоја и примене вештачке интелигенције и сродних технологија. Не би се смело догодити да Европљани морају да жртвују аутентичну бригу за приватност само зато да би подстакли трговину, која је обично средство постизања вишег животног стандарда.

У наредним годинама мораћемо да смислимо како да створимо „праведан“глобални режим трговине између земаља суштински различитих економских система, историја, култура и друштвених обичаја. Опасност Трампове ере је у томе што, док свет гледа Твитер налог америчког председника и покушава да не падне са ове или оне литице, те стварне и тешке изазове нико не решава.

Смањење увоза из Кине неће отворити радна места у САД, већ ће повећати цене робе обичним Американцима и отворити радна места у Бангладешу, Вијетнаму или ма којој другој земљи вољној да замени оно што се некада увозило из Кине