Едмунд Фелпс

Хајек и Кејнз на Далеком истоку

Упериоду од раног 19. до раног 20. века, западне земље су свој економски раст приписивале открићима „научника и навигатора“. Некој земљи је био потребан само снажан порив да развије очигледне комерцијалне примене и изгради капацитете како би могла да одговори на тражњу за новим производима.

Доскора су у то веровали и Кинези. Али сада кинески бизнисмени и предузетници у све већој мери испољавају не само предузетнички дух како би се прилагодили новим могућностима, већ и жељу и способност да се сами потврде као иноватори, уместо да једноставно копирају оно што већ постоји.

Штавише, све више и више кинеских компанија схвата да морају да буду иноватори како би избориле статус предводника у глобалној економији - и тај статус задржале. Поједине компаније - понајпре Алибаба, Баиду и Тенсент - већ су направиле продор нудећи инфраструктуру дигиталног доба која подстицајно делује за рад на иновацијама. А кинеске индустријске фирме однедавно праве искораке и на плану роботике и вештачке интелигенције.

Што се тиче кинеских власти, оне очигледно подржавају компаније које развијају способност да пласирају аутентичне иновације. Власти су несумњиво свесне да такве иновације вреде још више у ситуацији кад на Западу, који је на плану иновација и даље слаб, ниво укупне факторске продуктивности (ТФП) наставља своје дуго опадање.

Последњих година кинеска влада је покренула иницијативе усмерене на постицање како предузетништва, тако и иновација. Драматично је скратила процедуру за оснивање нових компанија. Изградила је велики број школа у којима кинеска деца сазнају више о свету с којим ће се суочити. А однедавно омогућава приступ и страним експертима како би радили на новим пројектима у пословном сектору.

Кинеске власти су такође схватиле и колико је важно да допусте да у економији буде више конкурентно-

Оно што су пре једног века знали велики теоретичари сада знају и Кинези, који разумеју да, кад компаније имају слободу да се надмећу на тржишту, од тога користи има и читава земља

сти. Појединцима треба омогућити да оснивају нове компаније, док постојеће треба да имају слободу да улазе у нове индустријске гране. Конкуренција решава мноштво проблема - што је поента која се на Западу све више заборавља.

На овогодишњем Светском економском форуму у Давосу кинески званичници говорили су о темељним реформама које је влада пре две године започела како би повећала конкурентност. Према тој новој политици, прекомерни капацитети сада сигнализирају да треба допустити да се понуда смањи а фирме које су постале сувишне подстакну да оду с тржишта. Наравно, прекомерна тражња сигнализира да би понуди требало допустити да порасте, што за последицу има да на тржиште пристижу нове компаније.

Кључни увид састоји се у томе да су - кад су постојеће компаније заштићене од тога да на тржиште пристижу нове компаније које доносе нове идеје - последице таквог стања смањење иновација и мања способност „прилагођавања“ свету који се мења, да употребимо термин Фридриха Хајека.

Могуће је изнети још један аргумент. У свакој модерној економији, буквално свака индустријска грана оперише у околностима у којима је будућност највећим делом немогуће предвидети. Што више компанија у оквиру једне индустријске гране размишља о једном проблему, то су већи изгледи да за њега буде пронађено решење. Компанија којој се не допушта да буде део индустрије којој би требало да припада, могла би да зна нешто што све друге компаније у тој индустрији не знају. Или би неко јединствено искуство неком појединцу могло да пружи такво „лично знање“да га је немогуће пренети другима који кроз такво искуство нису прошли. Шта год било у питању, друштво има користи - у виду нижих цена, више радних места, бољих производа и услуга - од тога кад аутсајдери који имају шта да понуде имају и слободу да то учине.

Све ово знали су и велики теоретичари из двадесетих и тридесетих година прошлог века: Хајек, Френк Најт и Џон Мајнард Кејнз. А сада то знају и Кинези, који разумеју да, кад компаније - свака са својим начином размишљања и сетом знања - имају слободу да се надмећу, од тога користи има и читава земља.

Рекло би се да је Запад ово заборавио. Још од тридесетих година, већина западних влада је сматрала својом дужношћу да етаблиране компаније штити од конкуренције, чак и када је она стизала у виду нових фирми које су нудиле нова прилагођавања или иновације. Оваква заштита, која је попримала разнородне облике, готово извесно је многе предузетнике обесхрабрила од тога да иступе с новим и бољим идејама.

Историја је препуна примера који потврђују вредност постојања конкуренције. У послератној Британији, све до седамдесетих година, индустријске гране су биле под контролом за приступ нових чланова затворених клубова унутар Конфедерације британске индустрије. Пре него што је Маргарет Тачер постала премијер 1979, британска укупна факторска продуктивност (ТФП) је стагнирала. Али кад је Тачерова стала на пут антиконкурентским праксама Конфедерације, и ТФП је средином осамдесетих поново почео да расте.

Сада нешто слично можемо да видимо у Кини. До 2016. стопа раста кинеске продуктивности је већ неколико година успоравала. Али након што су те године спроведене поменуте реформе, она је поново почела да расте.

Запад мора да се посвети решавању питања великог успоравања његовог ТФП, које траје још од краја шездесетих. Престанак протекционистичке заштите постојећих компанија од уплива нових актера с идејама о новим начинима прилагођавања и иновација добар је начин да се с решавањем овог проблема започне.

Уз предузетнички дух кинески бизнисмени и предузетници у све већој мери испољавају и жељу и способност да се сами потврде као иноватори, уместо да једноставно копирају оно што већ постоји