Андрес Веласко

Локални оптимизам и глобални песимизам

У једној од анкета Еуробарометра, око 60 одсто људи верује да ће њихова ситуација на послу остати иста, док сваки пети очекује побољшања. И у исто време већина мисли да ће се економска ситуација у њиховој земљи погоршати или бар остати иста

УВобегон Лејку, фиктивном граду америчког писца и радио водитеља Гарисона Кејлора, сва деца су изнад просека. Али, живот понекад личи на уметност. Не само у Америци и не само за младе.

Подаци из разних истраживања и у богатим и у сиромашним земљама показују да су људи задовољни својим породичним животом, својим комшилуком и да су оптимистични када је о њиховој будућности реч. Са друге стране, ти исти људи у анкетама ће вам рећи да њихове земље и цео свет иду дођавола. Дакле, одрасли, такође, живе натпросечно.

Погледајмо само неке примере. Према анкети Еуробарометра, око 60 одсто људи предвиђа да ће њихова ситуација на послу остати иста, док 20 одсто њих очекује побољшања. Ипак, већина људи очекује да ће економска ситуација у њиховој земљи наставити да се погоршава или ће остати иста. Када је о индивидуалним очекивањима реч, она се временом врло мало мењају, док се очекивања о националном економском учинку погоршавају у периоду рецесија или побољшавају у времену економског бума, што је очекивано.

Ово није само европски феномен. Резултати Центра за истраживање јавности (ЦЕП), најреномиранијег у Чилеу, чијим су становницима 2004. године постављена слична питања, исто тако су загонетни. Увек је већи проценат људи који кажу да су задовољни својом личном ситуацијом, него стањем државне економије. И разлика између та два индикатора расте од 2010. године.

Ова загонетка није карактеристична само за економију. Бјорн Ломборг извештава да је у многим земљама удео песимиста због стања животне средине у свету много већи од удела песимиста због стања животне средине у њиховом непосредном окружењу или у држави. Слични резултати добијају се када се људи анкетирају о степену сиромаштва, конзумирању дроге или распрострањености криминала.

Ова појава је толико распрострањена да је Макс Роузер, економиста са Оксфорда, то назвао „локални оптимизам и национални песимизам“. Шта нам то говори?

Многи филозофи, још од времена Аристотела, тврде да људска бића успевају када су део тесно повезане заједнице, прожете снажним нормама грађанске врлине.

Али, према Жан-Жаку Русоу, првом критичару капитализма, тржиште промовише похлепу, утиче на раскидање веза између људи и доприноси одвајању човека од сопственог бића. Није ни чудо што комшије вире преко ограде својих дворишта, њима се не свиђа оно што виде. Лично задовољство и осећај да је друштво непријатељско могу заједно да коегзистирају.

Класични социолози дошли су до сличног закључка. Модернизација је истргнула људе из њихових традиционалних, тесно повезаних заједница и бацила их у анонимност индустријских градова, што је основа чувеног сукоба између заједнице и друштва о којој је писао немачки социолог Фердинанд Тонис. Чак иако су појединци напредовали, они су се осећали отуђено од ширег друштва и били песимистични због тога. Патили су од онога што је Емил Диркем назвао аномија (помањкање друштвених норми које доводи до дестабилизације друштва).

Последње, али не и најмање важно, неколико социолога и неуролога, а најпознатија међу њима је Тели Шарлот са Универзитета у Лондону, тврде да је људски мозак програмиран за оптимизам. Поента је у томе да се ова урођена акција дешава само када је реч о властитој будућности, али не и будућности земље и планете, па се може јавити јаз.

То су идеје које терају на размишљање. И вероватно у њима има више од зрнца истине. Али, ако верујете да јаз између индивидуалног оптимизма и националног песимизма постаје све већи, као што и јесте, онда треба навести и који су се то фактори недавно променили, како бисмо схватили зашто се то догађа. Није трик у аномији изазваној модернизацијом или психолошки уграђеној предрасуди, јер ти разлози су већ дуго присутни.

Један наговештај долази од запажања да је, према истраживањима, тај јаз већи код оних људи који су више изложени утицају медија. А медији, посебно социјални, наглашавају мрачно и туробно, уместо сјајног и узвишеног. И као што руководиоци у медијима често кажу, добра вест и није вест. И да би се то потврдило неопходно је само минут провести на Твитеру, или видети вести на кабловској телевизији.

Ако томе додамо и другу психолошку склоност о којој говоре неуролози - а то је да је наша врста еволуирала како бисмо се заштитили од опасности - онда осетљивије реагујемо на лоше вести. Много више реагујемо на слике гладне деце, него на извештаје о томе како се квалитет исхране у Африци побољшао. И наравно, много дуже се сећамо оних страшних слика.

Један човек који је ово одавно схватио је Доналд Трамп. Присетите се само његовог говора на Републиканској националној конвенцији на којој је описао националне недаће „сиромаштва и насиља код куће, и рата и разарања преко границе“. Те исте вечери је наслеђе Хилари Клинтон описао речима „смрт, уништење и слабост“.

„Мало хиперболе никога не може да заболи“, објаснио је Трамп у својој књизи Уметност договора (The Art of the Deal) и његове колеге популисти се с њим слажу. Виктор Орбан у Мађарској или Николас Мадуро у Венецуели нису морали да читају Русоа или да пажљиво проучавају нова научна истраживања из области неурологије, али су схватили суштину. Није битно шта људима говори њихово дневно искуство код куће и на послу, само наставите да им понављате да пословне елите, мигранти или странци ситуацију чине још гором. Много гором! Пре или касније, бирачи ће вам поверовати.

То је један од разлога зашто је популизам толико опасан. И зашто ни идиличне средине као што је Вобегон Лејк нису имуне на њега.