Роберт Шилер

Лажна револуција

Практично нико, изван одељења компјутерских наука, не може да објасни како функционишу криптовалуте, њихова мистерија креира ауру ексклузивности, даје новом новцу гламур и испуњава њихове поборнике револуционарним ентузијазмом

Тврди се да револуција криптовалута, која је почела са биткоином 2009. године, производи нове врсте новца. Сада постоји скоро 2.000 криптовалута и милиони људи широм света су узбуђени због тога. Шта је основа овог ентузијазма, с обзиром на то да је до сада изостало упозорење да је ова револуција лажна?

Морамо имати на уму да стварање новог новца има дугу историју. Као што је социолог Вивијана Зелајзер закључила у својој књизи Социјално значење новца: „Упркос основној идеји да ‘је долар - долар ‘, свуда где погледамо, људи константно измишљају различите врсте новца“. Многе од ових иновација изазивају стварно узбуђење, барем на неко време.

Као средство за размену широм света, новац је, у својим разноврсним облицима, испуњен мистиком. Постоји тенденција да се мери и вредност људи. Као ништа друго, мери се и вредност ствари. Ипак, та вредност није ништа друго до комад папира који се само врти у кругу потрошње.

Успостављање нове врсте новца може се посматрати као потврда заједнице да верује у неку идеју и напор да се инспирише њена реализација. Економиста Ашока Моди (бивши заменик директора ММФ-а, професор Универзитета Принстон) тврди у својој књизи Евро-трагедија: Драма у девет акција, да је права јавна потврда оправданости за стварање европске валуте 1992. била нека врста „групне мисли“, вера „уграђена у људску психологију“да би „само постојање јединствене валуте створило подстрек за државе да уђу у ближи политички загрљај“.

Нове идеје о новцу изгледа да остају на пољу револуције, праћене убедљивим, лако разумљивим наративом. Џозаја Ворнер отворио је 1827. године „Временску продавницу Синсинати“, у којој је продавао робу у замену за јединице радних сати, ослањајући се на „радне напомене“, које су личиле на папирни новац. Тај нови новац сматран је сведочанством о значају радника, све док радња није затворена 1830. године.

Две године касније, Роберт Овен, некада описиван као отац социјализма, покушао је у Лондону да успостави Националну размену равноправних радника, ослањајући се на радне напомене или „временски новац“као валуту. Овде се, такође, користећи време уместо злата или сребра као стандарда вредности, применио појам првенства рада. Али, као и Варнерова „Временска продавница”, ни Овенов експеримент није успео.

Исто тако, Карл Маркс и Фридрих Енгелс предложили су да централна комунистичка премиса – „укидање приватне својине“- прати „комунистичко укидање куповине и продаје“. Међутим, елиминисање новца није било могуће, па ниједна комунистичка држава то никада није учинила. Уместо тога, како је показала недавна поставка британског музеја „Валута комунизма“, издавали су папирни новац са живописним симболима радничке класе на њој. Морали су да ураде нешто другачије с новцем.

Током Велике депресије тридесетих година прошлог века, радикални покрет, под називом Технократија, повезан са Колумбија универзитетом, предложио је да замени златни долар мером енергије, такозваним ергом. У својој књизи Абецеда технократије, објављеној под псеудонимом Франк Аркрајт, изнета је идеја да би привреда „на бази енергије“решила проблем незапослености. Технократски успех се показао краткотрајним, након што су врхунски научници разоткрили идеју техничких претензија.

Али напор да се до краја испече полупечена идеја у напредној науци ту није заустављен. Паралелно са Технократијом, економиста Џон Пиз Нортон 1932. године, обраћајући се Друштву економетрије, које је основала група економиста, статистичара и математичара, предложио је да се долар подупре, не златом, већ електричном енергијом. Али док је Нортонов „електрични долар“привлачио велику пажњу, он није имао добро објашњење зашто је, од свe другe робe, изабрао баш електричну енергију да би подржао долар.

У то време, електрична енергија је тек стигла у већину домаћинстава у развијеним земљама, а електрични уређаји, од радија до фрижидера, полако су улазили у домове, струја је будила слике најгламурозније високе науке. Али, као и Технократија, покушај да се коауторизује наука је одбачен. Синдикални колумниста Хари И. Филипс је 1933. године на „електрични долар“гледао као на лош виц. „Али, било би веома забавно кад би се влади послало 300 волти на име пореза на имовину“, написао је он.

Сада, поново имамо нешто ново: биткоин и друге криптовалуте које су понудиле иницијалну понуду новца (initial con offering – ICO). Издаваоци тврде да се на ICO не односе прописи о хартијама од вредности, јер то није конвенционални новац и не обезбеђује власништво над профитом. Улагање у ICO се сматра новом инспирацијом.

Свака од ових монетарних иновација повезана је са јединственом технолошком причом. Али, фундаментално, све су повезане са дубоком жудњом за некаквом револуцијом у друштву. Криптовалуте су заправо изјава о поверењу у нову заједницу предузетничких космополита, који виде себе изнад националних влада које се сматрају возачима на дугом путу неједнакости и рата.

И, као у прошлости, фасцинација јавности криптовалутама повезана је са неком врстом мистерије, попут оне о самој вредности новца, која се састоји у повезивању новог новца са новим научним открићима. Практично нико, изван одељења компјутерских наука, не може да објасни како функционишу криптовалуте. Та мистерија ствара ауру ексклузивности, даје новом новцу гламур и испуњава поборнике револуционарним ентузијазмом. Ништа од овога није ново, и, као и код прошлих новчаних новина, привлачност, сама по себи, можда неће бити довољна.