Мајкл Спенс, Фред Ху
Националне дигиталне границе
Ако се такве границе успоставе, што није искључено, оне не само да би спречиле проток података и информација, већ би ометале и трговину, ланце снабдевања и инострана улагања. Већ сад већина америчких технолошких платформи не може да послује у Кини, а неким кинеским компанијама је забрањено да послују у САД
Недавно откриће да су различите апликације преузеле податке с више од 50 милиона профила на Фејсбуку и потом их проследиле консултантској кући Кембриџ аналитика изазвало је зазор према овој платформи. Међутим, реч је само о последњем у низу примера ризика везаних за интернет као за језгро данашње дигиталне револуције.
Већина дигиталних иновација које су у последњих 25 година обликовале светску економију се ослања на мрежну повезаност. Промене су задесиле трговину, комуникације, образовање и обучавање, ланце снабдевања и још много тога. Повезаност такође обезбеђује приступ огромним количинама информација, укључујући и оне које се, рецимо, тичу машинског учења, које је кључно за модерну вештачку интелигенцију.
У последњих петнаестак година, мобилни интернет је оснажио овај тренд тако што је повећао не само број корисника интернета, потенцијалних учесника у дигиталној економији, већ и учесталост и лакоћу повезивања. Од GPS навигације преко платформи за дељење превоза до система мобилне наплате, повезаност у покрету је далекосежно утицала и на људске животе и на моделе привређивања.
Годинама је владало уверење да ће отворени интернет са стандардизованим протоколима и сведеном регулацијом природно служити најбољим интересима корисника, заједница, земаља, па и светске економије. Међутим, огромни, очигледни ризици су постали неспорни. Међу њима су монопол великих платформи попут Фејсбука и Гугла, рањивост важних инфраструктура попут система финансијских тржишта и изборних процеса, као и претње по приватност, сигурност података и интелектуалну својину. Нерешена су и нека основна питања о утицају интернета на видове политичке сарадње, друштвену кохезију, грађанску свест и ангажованост, као и на развој деце.
Док интернет и дигиталне технологије све дубље продиру у економије и друштва, наведени проблеми су
све више акутни. По свој прилици, саморегулација компанија које се баве пружањем конкретних услуга и обрадом података не даје жељена решења. Рецимо, не може се од највећих платформи очекивати да уклањају „проблематичан“садржај без некаквих спољних смерница. Отуда делује да интернет од отвореног поља постаје простор подложан ограничењима. Међутим, и тај процес носи своје ризике.
Иако постоје одлични аргументи за појачану међународну сарадњу, мало је вероватно да ће се она остварити у атмосфери протекционизма и унилатерализма. Државе не могу да се договоре ни о споразумима којимa би забранилe сајбер-ратовање. Чак и ако би се некако испословали међудржавни споразуми, недржавни актери би у најбољем случају наставили да их поткопавају. Чини се да ће нове регулације потећи од појединачних држава. Мораће да одговоре на нека тешка питања – ко је морално и правно одговоран за безбедност података? Да ли државе треба да имају приступ подацима и у које сврхе? Да ли ће корисници моћи да на интернету делају анонимно?
Различите државе ће давати различите одговоре који ће зависити од суштинских разлика у њиховим вредностима, принципима и структурама власти. У Кини ће надлежни органи филтрирати садржај за који процене да је непомирљив с државним интересима. На Западу до сада није постојала инстанца са сличним легитимним ауторитетом, осим у екстремним случајевима попут говора мржње или дечје порнографије. Чак и тамо где консензус постоји – ширење дезинформација и страно мешање у изборне процесе ће увек и свуда бити неприхватљиво – изостаје сагласност о томе шта чинити.
Сасвим је могуће да се створе националне дигиталне границе које не би само спречавале проток података и информација, већ би ометале и трговину, ланце снабдевања и инострано улагање. Већ сад већина америчких технолошких платформи не може да послује у Кини, јер не могу или не желе да прихвате тамошња ограничења и контролу садржаја.
У међувремену, САД су спречиле пословање кинеске компаније Хуавеј на свом тлу због наводних веза с кинеском владом. Нити може да улаже у софтверске стартапове, нити може да обезбеђује опрему за бежично умрежавање, нити може да (заједно са ZTE) продаје телефоне на америчком тржишту. Обе кинеске фирме тврде да су њихове активности чисто комерцијалне природе и да поштују правила где год да послују. Званичници САД и даље тврде да представљају безбедносни ризик.
С друге стране, Хуавеј и ZTE су међу главним компанијама на европском тржишту, укључујући Велику Британију. Европа, ипак, ствара сопствене границе – усваја правила о заштити података и приватности која могу да осујете машинско учење. За разлику од Кине и САД, у Европи нема великих платформи које носе иновације у машинском учењу.
Светска економија је све зависнија од интернета и дигиталних технологија и снажнија регулација ових поља је важнија но икад. Али, ако буде фрагментарна, аљкава или недоследна, последице по економску интеграцију и просперитет могу бити несагледиве.
Пре но што свет прихвати неефикасна или контрапродуктивна решења, законодавци треба да пажљиво размотре како да обогате регулацију. Ако не можемо да будемо сагласни о сваком детаљу, требало би да можемо да макар препознамо сет заједничких принципа и интереса. Он би морао да послужи као основ будућих међудржавних споразума без којих деструктивне активности попут злоупотребе података делују као легитимна претња отвореној светској економији.
Годинама је владало уверење да ће отворени интернет са стандардизованим протоколима и сведеном регулацијом служити најбољим интересима корисника и светске економије. Сада, када је постало јасно да постоје и огромни ризици, нема сагласности о томе шта чинити