Јанис Варуфакис

Са евром као британском валутом, брегзита не би ни било

Да је Велика Британија прихватила евро, не би било ни референдума. Због страха да им се не обезвреде депозити, штедише би одмах евре пребациле у Франкфурт и Париз или би их претворили у кеш. Због тога се ниједан британски премијер не би усудио да најави референдум о изласку из ЕУ

Можете се одјавити кад год желите, али никад не можете отићи. Пре референдума о брегзиту 2016. године, позајмио сам ову реченицу из хита Хотел Калифорнија групе Иглс из 1976. године као аргумент против британског изласка из Европске уније. Рекао сам људима у Британији да ако гласају за напуштање ЕУ, онда ће се још више заплести са Европском комисијом него икада раније.

Као што је британска премијерка Тереза Меј открила, напуштање земље чланице је тежак и сложен подухват. Али, колико би тежи брегзит био да је Велика Британија прихватила евро за своју валуту?

За почетак, грађани Британије никада не би били консултовани о томе да ли желе да напусте ЕУ. У хипотетичкој еврозони, само објављивање референдума о чланству би у Британији покренуло банке. Узимајући у обзир хронични дефицит, напуштање евра нужно би изазвало смањење међународне вредности депозита британских банака.

Предвиђајући догађаје, штедише би реаговале на објаву референдума тако што би одмах повукли своје евре у готовини или би их пребацили у Франкфурт, Париз, Њујорк или било где другде. И, предвиђајући ту реакцију, ниједан британски премијер, па ни Дејвид Камерон, не би се усудио да најави референдум о брегзиту.

Гледајући даље, какав би ефекат био на однос снага унутар конзервативаца, између оних који су били за останак у ЕУ и других који су били за брегзит да је Британија била 16 година у еврозони? Какве би британске економске прилике биле пре 2016, да је евро био званична валута Уједињеног краљевства? Да ли би политички притисак за одржавањем референдума 2016. био слабији да је Британија делила исту валуту са Немачком, Француском и Грчком?

Као и код свих супротних фактора, овде се крећемо по танком леду. Ипак, није тешко скицирати веродостојну економску прошлост за Велику Британију која је 2000, хипотетички, ушла у еврозону.

У октобру 1990. Велика Британија је приступила претечи евра - Европском механизму девизног курса (ЕРМ) који је установио чврсту везу између девизних курсева главних европских валута, уз постепена пооштравања пре спајања различитих валута у једну. Обавеза да се фунта држи близу немачке марке, подстакла је Централну банку Енглеске да задржи високе каматне стопе, што је довело до рецесије 1991.

Да би наставиле чланство у ЕРМ, земље попут Британије и Италије морале су подвргнути своје грађане рецесији, сличној оној која је Грчку задесила након 2010. године. У септембру 1992. године, у догађају који можемо крстити као црна среда, британска фунта и италијанска лира испале су из ЕРМ, јер се тржиште новца кладило против опстанка онога што је конзервативни колега Норман Тебит једном исмејао назвавши га као „вечни механизам рецесије“.

Италија, чија је власт одлучила да по сваку цену замени лиру за евро, одмах се вратила у разоткривену верзију ЕРМ-а. Али, Влада Велике Британије је управљала јасно, са психолошким и политичким утицајем њеног понижења, показујући још значајнијим финансијски губитак који је имала Банка Енглеске.

Победом лабуриста 1997. премијер Тони Блер је желео да уведе евро у Британију и у томе га је спречило само тактичко одуговлачење министра финансија Гордона Брауна због могућих последица евентуалног одбијања Енглеза да се одрекну фунти. Укратко, Велика Британија је могла да заврши као држава чланица еврозоне.

Да јесте, ефекти на британску економију би скоро деценију били минимални - за разлику од стварних ефеката њеног краткорочног члан-

ства у ЕРМ 1990. Разлог за то јесте да је до средине деведесетих година финансијализација (financialization – деформација која је узроковала економску кризу и највише погодила неразвијене, мале и слабе економије; тај термин први је 2008. употребио италијански професор Стефано Кукарели – прим. ур.) стигла свуда, па и на Волстрит, у лондонски Сити, Франкфурт и Париз.

Осим интервала након пуцања дот-ком балона 2001, раст у Великој Британији и континенталној Европи се пумпао великим количинама папирних средстава, које су функционисале као квазиновац, продуциран од стране банака. Током тог страшног раста, када је чак и Грчка имала раст од пет одсто годишње, Велика Британија би наставила да губи вредност у еврозони, мање или више, као што је то чинила све до финансијске кризе 2007-2008. Само тада, када је балон пукао, драконска ограничења еврозоне би дошла до изражаја.

Са слободом да Банка Енглеске доштампа колико год је потребно милијарди фунти да „освежи“лондонски Сити, подржи државну национализацију банака и покрене монетарну стабилизацију, Британија је избегла кризу једногодишњом рецесијом (2008-2009), са падом БДП-а од 5,15 одсто. Да се Лондон нашао у „затвору“монетарне политике Европске централне банке од 2008. до 2012, пакет помоћи за спасавање Грчке, Ирске, Португала и Шпаније изгледао би као дечија игра у односу на проблеме који би се појавили у виду великог трговинског и буџетског дефицита Британије, а томе би требало додати и велику финансијску помоћ за спасавање лондонског Ситија, финансијског центра света.

Ако би у случају Велике Британије ЕУ одиграла на исти начин као са другим земљама из еврозоне у проблемима, она би захтевала такве мере штедње и смањење дуга на подношљивији ниво да би то било политички неприхватљиво на обе стране Ламанша. Нешто би се, међутим, морало дати. Или би британска влада, преко ноћи, прогласила излазак из еврозоне, без референдума или гласања у парламенту, или би се Немачка и Француска сложиле да јој одмах пресеку канале монетарног финансирања из ЕЦБ.

У оба случаја, ЕУ би данас била непрепознатљива. Или би брегзит покренуо домино ефекат који би убрзо довео до тога да Немачка напусти евро, што би довело до колапса ЕУ, или би ЕУ преко ноћи постала фискална унија, што би довело до потпуно другачије политичке динамике после 2008.

Дакле, да је Британија прихватила евро, две ствари би се сигурно десиле: не би било референдума о изласку из ЕУ и Грчка не би била „домина“која је прва пала. Интересантно питање је како би се они који подржавају брегзит данас осећали да су Немачка и Француска укинуле постојећа правила и успоставиле пуноправну фискалну унију?

Једино се може спекулисати, али једна чињеница остаје јасна: између 2008. и 2016. не би било поплаве миграната, држављана из ЕУ у Британију да би заузели радна места, која су креирана одлуком Банке Енглеске да штампа паре, док је у исто време монетарна политика ЕЦБ допринела депресији на континенту.

С друге стране, да је 2008. створена фискална унија, одсуство великог броја емиграната из ЕУ у Британији би сигурно смањило мотив присталица брегзита да 2016. организују тако снажну кампању за излазак из Уније. У таквом амбијенту би напуштање ЕУ било подједнако апсурдно као излазак Калифорније из САД данас.

Са Великом Британијом у еврозони, Европска унија данас не би личила на себе. Или би брегзит покренуо домино ефекат који би убрзо довео до тога да Немачка напусти евро, што би довело до колапса ЕУ, или би она преко ноћи постала фискална унија Да је Британија ушла у еврозону, између 2008. и 2016. не би било ни поплаве миграната из ЕУ, који су попуњавали радна места, креирана одлуком Банке Енглеске да штампа паре, док је у исто време монетарна политика ЕЦБ допринела депресији на континенту