КАКО ИЗВУЋИ КОРИСТ ИЗ КРИЗЕ
Кореја
Преседан да две водеће светске силе заједнички раде на решавању проблема с регионалним и глобалним импликацијама могао би да постави темеље нове ере билатералних односа
Не чини се очигледним, али Северна Кореја би могла да буде најбоља ствар за односе Сједињених Држава и Кине још од колапса Совјетског Савеза. Био тај потенцијал искоришћен или не, није тешко разумети зашто он постоји.
Савремени кинеско-амерички односи успостављени су пре скоро пола столећа на темељима заједничке забринутости због претње коју је по обе земље представљао СССР. Било је то школски пример старе изреке по којој је „непријатељ мог непријатеља мој пријатељ“.
Такав однос могао је да преживи готово све - осим нестанка заједничког непријатеља. А то је, наравно, управо оно што се догодило с крајем Хладног рата и нестанком СССР почетком 1992.
Америчко-кинески односи су, међутим, показали изненађујућу отпорност, проналазећи нову основу: економску међузависност. Американци су радо куповали велике количине релативно јефтине робе широке потрошње произведене у Кини, а потражња
за том робом обезбедила је радна места за десетине милиона Кинеза који су се из сиромашних аграрних области преселили у нове или брзорастуће градове.
САД су, са своје стране, биле опчињене потенцијалом за извоз на огромно кинеско тржиште, гладно напреднијих производа које је желело, али још није било у стању само да их понуди. Многи у САД су такође веровали да ће трговина Кини обезбедити значајнију улогу у очувању постојећег међународног поретка, и тако увећати изгледе да њен успон до статуса велике силе буде мирољубив. С тим је ишла и нада да ће економски раст водити и политичким реформама. Такве калкулације су довеле до тога да САД 2001. подрже пријем Кине у Светску трговинску организацију.
Сада, доста година касније, економске везе које су постале темељ кинеско-америчких односа у све већој мери су извор тензија које те односе угрожавају. Кина у Америку извози много више него што из ње увози, што је допринело ишчезнућу милиона радних места у САД, а нити је своје тржиште отворила као што се очекивало, нити је спровела обећане реформе. Осим тога, кинеска влада наставља да субвенционише компаније у државном власништву, те или краде интелектуалну својину, или захтева њен трансфер кинеским партнерима као предуслов за то да се страним компанијама омогући приступ на домаће тржиште.
Оваква критика Кине је подједнако широко прихваћена и међу републиканцима и међу демократама у САД, чак и када се не слажу с контрамерама које предлаже Трампова администрација. И та критика није ограничена на економска питања. У САД постоји растућа забринутост због све веће кинеске асертивности изван националних граница. Иницијатива Појас и пут чини се мање развојним програмом а више геополитичким оруђем ширења кинеског утицаја. Кинеске претензије у Јужном кинеском мору и успостављање војних база у њему се широм региона доживљавају као вид провокације.
Развој догађаја на унутрашњеполитичком плану у Кини такође је разочарао посматраче. Укидање ограничења председничког мандата и концентрација моћи у рукама председника Си Ђинпинга многи су примили као лоше вести. Присутна је и забринутост због сузбијања сваког неслагања с режимом (често прикривеног Сијевом кампањом борбе против корупције), гушења грађанског друштва, те репресије над ујгурском и тибетанском мањином. У коначном збиру, у америчким званичним документима постало је опште место да се о Кини и Русији у истом даху говори као о стратешким ривалима.
Све ово доводи нас до Северне Кореје, на чије нуклеарно оружје и ракете дугог домета Кина гледа као на истинску претњу - не по њу саму, већ по њене регионалне интересе. Кина не жели конфликт који би пореметио трговину у региону и за последицу имао да се милиони избеглица преко границе слију на њену територију. Она страхује и да би се тај рат завршио уједињењем Кореје, чврсто позициониране у америчкој стратешкој орбити. А не жели ни да Јапан и други суседи крену да преиспитују своју дугогодишњу аверзију према развоју сопственог нуклеарног оружја. Кинеска влада противи се и јужнокорејском систему ракетне одбране (који су Сеулу обезбедиле САД као одговор на севернокорејско распоређивање ракета), у коме види претњу сопственом систему нуклеарног одвраћања.
САД не желе да живе под претњом севернокорејског напада ракетама дугог домета с нуклеарним главама које добацују све до америчких градова. У исто време, САД нису орне ни за рат који би у сваком смислу имао високу цену.
Кина и САД стога имају заједнички интерес да се дипломатија покаже делотворном и да се осигура да америчко-севернокорејски самит буде успешан. Питање за Кину јесте да ли је спремна да Северну Кореју стави под довољан притисак да ова прихвати смислено ограничавање свог нуклеарног и ракетног програма. Питање за САД јесте да ли су спремне да прихвате дипломатско решење којим би се ситуација на Корејском полуострву стабилизовала, али у догледној будућности не би била и решена.
Америчко-севернокорејски самит којим би се избегла криза од које користи не би имали ни САД ни Кина подсетио би људе у обе земље на значај кинеско-америчке сарадње. А преседан да две водеће светске силе заједнички раде на решавању проблема с регионалним и глобалним импликацијама могао би да постави темеље нове ере билатералних односа који ће, више него било који други, дефинисати међународну политику у овом столећу.
На севернокорејско нуклеарно оружје и ракете дугог домета Кина гледа као на истинску претњу - не по њу саму, већ по њене регионалне интересе