ОПАСНИ АМЕРИЧКИ РУЛЕТ
Иран
Захваљујући одлуци САД да напусти нуклеарни споразум читав процес је враћен скоро на почетак. Техеран се ипак у ишчекивању расплета, за сада, држи договореног прага у обогаћивању уранијума, али није извесно шта ће се догодити када тај праг пређе
Да је на месту Доналда Трампа неко други, следећег месеца највероватније би се обележило три године од потписивања нуклеарног споразума са Ираном. Овако, Техеран је управо обзнанио да наставља програм обогаћивања уранијума, пошто је претходно амерички председник објавио да се повлачи из споразума. Како и колико то већ нису подаци који су сада превише важни за Вашингтон, важно је да се од иранске стране тражи немогуће, између осталог смена власти.
Првобитни циљ био је да се ограниче активности које би могле да доведу до стварања атомске бомбе и да се обезбеди надзор Уједињених нација. Преговарало се дуго, али се на крају дошло до Заједничког свеобухватног плана акције (ЈЦПОА). И све је ишло добро док су се обе стране држале договореног.
Онда су из Вашингтона почели да стижу све већи захтеви и све жешће оптужбе. Трамп је у нападима отишао тако далеко да је новац који је,
као део договора, ослобођен са претходно блокираних иранских рачуна, назвао „америчким новцем“, који је иранска влада покрала и троши га на тероризам и корупцију. Уследила је салва увреда и најзад позив на промену режима.
За Трампове савезнике ово није само блискоисточна борба, реч је и о борби са Бараком Обамом и споразумом који је он потписао, бивши председник нашао се на мети јер је, наводно, тајно послао милионе дола-
ра у Техеран, помогао иранске власти и угрозио безбедност, а пре свега зато што је уопште пристао на било шта мање од промене власти.
Зато је Мајк Помпео, државни секретар САД, изнео дванаест захтева који треба да уђу у споразум, ако се жели да Америка остане при договореном, а ту спада све што иранска страна, све и да хоће, не може да испуни, као што је повлачење из Сирије, потпуни прекид програма обогаћивања уранијума, пристанак на ненајављене контроле и на све то још и – одлазак Роханија са власти.
Та идеја није први пут изговорена и већ је толико пута поновљена пре него што се испоставило да у првом плану није пролиферација, већ иранска влада. Најзад, Трамп је 8. маја једнострано прекинуо споразум.
Трампови европски савезници, такође потписници споразума, Немачка, Француска и Велика Британија, не мисле да је потребно заоштравати односе. Брисел покушава да учини све не би ли се ЈЦПОА сачувао, па, ако је потребно, и да затвори очи пред обрачунима власти и демонстраната. Чак је и Федерика Могерини, висока представница за спољну политику и безбедност, у свом новогодишњем блогу у позитивне ствари које се преносе у ову годину убројала и споразум са Техераном и то баш у тренутку када је полиција на улицама Техерана тукла и хапсила. Када јој је то замерено, објаснила је да споразум треба посматрати одвојено од протеста. Европске чланице не желе да прекидају сарадњу ни сада, али није извесно колико ће у томе бити истрајне. Упркос жељама, европске фирме већ су почеле да се повлаче са иранског тржишта. Од шест потписница споразума, само Кина и Русија могу да наставе онако како желе, остали ће, пре или касније, бити у ситуацији да бирају између Вашингтона и Техерана. И прилично је јасно кога ће том приликом изабрати.
Рачунајући на све то, а и на чињеницу да нису све санкције укинуте, Техеран је решио да припрети. Објављено је да се враћа на старо, иако још увек није пређена граница обогаћивања уранијума на коју обавезује споразум. На снази је тек претња и повећање у односу нас досадашњи ниво.
Иран се заиста досад држао договора, почетком прошлог месеца Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) је, баш у време када ће Трамп обзнанити своју одлуку, објавила да је извршила контролу и да нема доказа да је договор прекршен.
Влада у Техерану и није имала разлога да га крши. Председник Хасан Рохани се већ увелико суочава са проблемима код куће, између осталог и зато што је све карте бацио на овај споразум, а како тврде његови противници, заузврат се није добило ништа. Или бар ништа није добила половина Иранаца, која живи у сиромаштву. Демонстрације које су зимус избиле показале су колико је то незадовољство. Током десет дана, колико су демонстрације трајале, протестовало се и првенствено против економских потеза владе. Било је сукоба са полицијом и хапшења, али Роханијева влада зна да мора да учини и нешто опипљиво како би оправдала свој мандат. Споразум је могао да донесе олакшање, мало погура економију и умири опозиционе гласове. Када се то није догодило, није преостало ништа друго него да се врати старим претњама.
Трампови хировити потези тешко су објашњиви, па тако није јасно зашто се одлучио на овај потез баш сада, нити како би та смена иранског режима требало да изгледа. Уз себе има Израел, који је од почетка нападао споразум и упозоравао да се не чини таква „грешка“(из Тел Авива и сада стижу стална упозорења да су угрожени и да Иран припрема напад) и Саудијску Арабију, старог савезника и старог иранског непријатеља. Није јасно ни на који начин би требало сменити иранску власт.
Израелски премијер Бењамин Нетанијаху понудио је помоћ иранском народу који је „жртва окрутног режима“у решавању кризе са водом. Позвао се и на иранску децу која пате, опет због лоше власти и све у свему, пошто ирански народ није крив, израелски народ ће са њим поделити знања о пречишћавању отпадних вода и то преко интернета.
Ако је идеја да се оваквим и сличним потезима подрије иранска власт, да се истовремено економски исцрпљује и да се помогне унутрашње незадовољство, онда би требало имати у виду да су Иранци сасвим свесни своје власти, али су истовремено и веома осетљиви на помоћ Вашингтона и његових савезника.
Када врховни вођа ајатолах Али Хамнеи на обележавању годишњице смрти ајатолаха Рухолаха Хомеинија отворено подржи Палестице речима: „Подршка Палестини и снагама отпора које се боре са ционистичким режимом и бране независност и територијални интегритет Исламске републике, док наши непријатељи то сматрају мешањем Ирана“, онда изговара управо оно што сваки Иранац добро разуме.
И ове године на обележавању Дана Јерусалима чуле су се пароле против Израела и Америке, као и увек било је беса и претњи, уз још мало набоја због одустајања од споразума и недавног америчког признавање Јерусалима за израелски главни град.
Све је сада, захваљујући Трамповом последњем потезу, враћено уназад. Техеран се ипак у ишчекивању расплета држи договореног прага у обогаћивању уранијума. За сада. Није извесно шта ће се догодити када тај праг пређе.
Европске потписнице Споразума, пре или касније, биће у ситуацији да бирају између Вашингтона и Техерана. И прилично је јасно кога ће том приликом изабрати