ОД ЕВРОПЕ НИ ЛЕБА, НИ СОЛИ
Влатко Стефановски
Не знам зашто у ЕУ толико оклевају, зашто кокетирају, опомињу нас да смо део Европе, кад очигледно нисмо, чекамо у чекаоници 30 година. Не ради се ту ни о каквим условима који нису испуњени, већ о политичким одлукама. Могли би за један дан да учине да цео Западни Балкан постане део ЕУ, што би значило и већу сигурност, и бољи живот за све
Голем уметник и прави господин, описао га је један скопски таксиста, боље но што би иједан новинар. Немоћан да досегне тај степен прецизности, уједно и једноставности, новинар би додао и „један од 100 најбољих гитариста на свету“, хватајући се у замку тумачења његовог стила, начина на који извлачи звуке из свог инструмента или приступа компоновању.
Онај ко га је слушао уживо, морао би да примети и да је због тих тонова плакао, или био на ивици суза, што је крајњи ефекат виртуозности Влатка Стефановског, иконе ексјугословенског рокенрола, једног од родоначелника ворлд музике, коју зове и традиционалном, а не етно. Влатко је истовремено и симбол пристојнијих и људскијих времена, када смо Леб и сол заједно кусали, жалећи што не знамо македонски, а ипак смо све разумели.
Срећем га у Скопљу, на мини-концерту у древном Даут-пашином амаму, чија акустика и амбијент доприносе катарзичном осећају. Једини његов услов за давање интервјуа НИН-у био је да се избегну политичка питања, што би и било чисто траћење времена, његовог и сопственог.
Сопственог, јер је Влатко попут старог пријатеља пред којим се отвара душа, а персирање звучи рогобатно јер, као да га одувек познајете (премда има и треме, јер ипак сте очи у очи са легендом). Његовог, јер политика не спада у материјал за контемплацију и не утиче на интерпретацију музике, као ни на стварање акорда и стихова. Уосталом, већ сутра ће бити у Велесу, па у Цириху, Дубровнику, Триљу, а туру по Србији започеће у Грделици, где ће са истом пажњом и поштовањем да третира публику, као и чувену Ванесу Редгрејв, чији је рођендан у Лондону недавно „појужњачио“, скупа са Радетом Шербеџијом. Глобални аудиторијум Влатка слуша у различитим издањима, самог или уз подршку војних оркестара или филхармонија, усхићен у свакој варијанти, између осталог и због бравура левом руком, што је за многе неизводљиво и са обе.
Ваш наступ у Даут-пашином амаму оставио је на мене драматичан утисак, али већ данас га је затрпала гомила нових догађаја и импресија, како ви реагујете на убрзање времена?
Мислите како реагујем на убрзање цивилизације? Тако што могу да прихватим
Друштво покушава сваког од нас да скоцка. Ми смо за државу само матични број, изводи из књиге рођених и умрлих. Друштво нас гледа са мало више пажње и респекта
брзину, а могу и да је одбијем, на мени је избор да ли ћу да јурим и журим за сопственим животом, или ћу да прикочим, успорим. Да ли ћу да одговорим на све мејлове у року од 30 секунди од кад их добијем, или ћу да одложим. На вама је избор какав ћете живот да водите.
Чему ви прибегавате?
Ја покушавам да балансирам између та два принципа, иако морам да признам да сам често у првом модусу, јер морам да испоштујем све датуме које сам сам себи заказао и прихватио као обавезу – да будем негде трећег, петог, седмог у месецу...
Вероватно ипак у томе правите неку селекцију?
Наравно, иако ме углавном зову они којима одговарам. Прихватам позиве организатора фестивала и концерата сродног сензибилитета и естетскоуметничко-културних потреба.
Од чега зависи да ли ћете наступити соло, или у неком одређеном саставу? У Београду сте рецимо свирали са Биг бендом словеначке војске...
То није била моја идеја, већ њихова. Позвали су ме да им се придружим на неким концертима у Љубљани, то ми се веома допало, па сам пожелео да проширим сарадњу. Али, ево, у наредном периоду ћу углавном наступати сам, акустично, јер промовишем свој нови албум Матерњи језик, и то доста успешно, могу рећи. Напунио сам скоро све значајне дворане од Вијене до Софије.
О чему говори тај албум?
Говори о једноставности, суптилности, са пуно емоција. Не говори о емоцијама, већ се обраћа публици са јаким емоционалним импулсом.
Кад смо код емоција, морам да вам пренесем сопствене: била сам задивљена начином на који комуницирате са инструментом, те руке као да нису биле ваше, били сте и присутни и одсутни, као да сте подељена личност...
Напротив, то је састављена личност. Нажалост, многи од нас не успевају да саставе своје амбиције, страсти, жеље, потребе... Обично срећемо исфрустриране људе, незадовољне, или болесно амбициозне. Наравно да има и „нормалних“, али, свима нам понешто фали, никако да саставимо ту своју лего слагалицу у целину.
То је, ипак, и цивилизацијска ствар. На истоку су људи сами са собом усаглашенији, чини ми се...
Да, друштво има огромни утицај на то шта смо и какви смо. За састављену личност треба пуно рада, пуно духовног раста, схватања живота онаквог какав је... Пуно захвалности према здрављу, светлу које гледамо свакодневно, оном што можемо да поделимо, што једемо, пијемо, чему се радујемо...
Према Богу?
Ако желите тако то да назовете, а ако не – према људској дисциплини. У сваком случају, друштво покушава да нас скоцка. Ми смо за државу само матични број, изводи из књиге рођених и умрлих. Друштво нас ипак гледа са мало више пажње и респекта.
Је л’ одувек било тако, да ли је Југославија била заблуда?
Ви, ипак, окрећете на политичке теме!
Опростите, стварно ми није била намера, враћамо се музици...
Враћамо се на битне ствари, а не на музику. Ви покушавате да демистификујете мој јучерашњи наступ,
Људи нису једнако талентовани. Али, таленат је нешто према чему имаш обавезу. Не можеш да кажеш – ја сам у средњој школи свирао виолину, па сам баталио, сад сам банкар. Ако се ово деси нека ти је са срећом
покушавате да схватите да ли је гитара продужени део мог тела, или сам ја продужетак гитаре, какав је мој однос са публиком... Е, видите, ја управо то не желим да демистификујем. Градим свој занат, упорно га брусим и не анализирам га, осим ако не направим неку грешку. Док аутомобил добро вози, не отварам хаубу.
Али у опису мог посла је да питам зашто. А лично - не могу да разумем природу настајања неких уметности.
Креативан процес је мистичан, нејасан је процес прикопчавања са универзалним стварима. Није до краја разјашњено одакле настају песме, слике... Са позориштем је нешто другачије, мени је глума релативно јасна. Глумци улазе у друге људе, што је врста психолошке игре. Глумци се на тренутак претварају у неке друге особе, што може да буде опасно, јер је лакше ући у неки лик него из њега изаћи.
Али одакле та потреба да постанеш неко други?
То је ствар професије.
Да, али постоји и неки дар, афинитети, да би се томе посветио...
Сигурно, имаш дар да имитираш неке људе, ситуације, да анализираш карактере. Али креативан процес је, ипак, нејасан и никад не знамо кад ће нешто ново да се појави, након три сата рада, након три минута, три године... Неке се ствари саме од себе десе, а неке треба погурати. Ипак, треба загрејати машину на радну температуру како би се нешто појавило.
Да ли сте такви били и на почетку?
Одувек, мада морам признати да сам тада био препун идеја, а сад се тек ту и тамо нешто појави. Кад сам био млађи, био сам као фонтана, мада је то заправо била почетничка срећа када вам је све лако и све ради за вас. Кад почнеш мислити о оном што радиш, почињу и проблеми. Зато треба пустити идеје да раде свој посао, не кочити их мисаоним процесом. Лично, како улазим у одређено доба, све мање анализирам. Пуштам да се ствари одвијају спонтано.
Да ли се то учи или се са тим рађа?
Људи нису једнако талентовани. Али таленат је нешто према чему имаш обавезу. Не можеш да кажеш ја сам у средњој школи свирао виолину, па сам баталио, сад сам банкар. Ако се ово деси - нека ти је са срећом!
Таленат ипак тражи да се отелотвори...
Код више талентованих људи, дар тражи да избије. Али таленат мора садржати упорност, истрајност, енергију, јер процес учења може бити фрустрирајући. Период када се мучиш и учиш треба изгурати.
Да би се на крају добило нешто предивно, а што се не разуме?
Ако све морамо разумети, онда морамо признати да ништа не разумемо. Разумевање не постоји, људи дају појавама имена, али их суштински не могу схватити. Свако научно достигнуће одговори на једно, а отвори безброј нових питања, иако је управо знатижеља велика покретачка снага човека. Кад говоримо о уметности, ту разумевању нема места. Или - не морате бити музички образовани да би вам се нека ствар свиђала, не треба се због свог избора извињавати. Рецимо, кад сам у Холандији гледао Ван Гога, ништа нисам схватао, али сам се расплакао. Комуникација између уметника и публике је у размени енергије и емоција. Тачка.
Да ли су сузе знак разумевања?
Ни то не желим да демистификујем. На последњим мојим концертима људи су плакали, мени је то значило да сам успео да пренесем поруку некоме коме је она требала.
Да ли то значи бити међу 100 најбољих у свету?
Ја та рангирања не узимам за озбиљно. Музика није спорт, нема ту најбољих и најгорих. Можда је најбољи онај кога публика воли, премда је и то ствар медијског хајпа. Нешто је данас популарно, друго ће бити за 100 година.
У уметности за разумевање нема места. Не морате бити музички образовани да би вам се нека ствар свиђала. Кад сам у Холандији гледао Ван Гога, ништа нисам схватао, али сам се расплакао
А може ли уметност постојати без публике?
Можеш свирати и у својој спаваћој соби, то ништа не умањује. Ако си извођач, мораш да знаш неке трикове које евентуално публика не зна, а можда понеко зна и боље од тебе. Ако си извођач, мораш поседовати шарм који може повести масе. Међутим, само уметничко дело може да постоји и без публике, сви велики мајстори имају неко скривено, необјављено дело, има и украдених... Наравно да дело проради у комуникацији са публиком, али Мона Лиза није мање вредна ако је смотана у ролну на неком тавану.
Морам с вама нешто да поделим јер смо у сличним годинама: плашим се да ћу да умрем, а да ништа нећу да схватим...
Опет се враћамо на питање схватања. Није нам дато да све схватамо. Нисмо тако програмирани, напротив... Веома мали део универзалних истина смо у стању да разумемо. Ја немам тај проблем, знам да се не бавим научним открићима, већ својом гитаром из које желим да извучем још неки сок. Не покушавам ништа епохално да схватим.
А о себи?
Постоје разне методе да се до тога дође, себе можете да спознате помоћу дроге или помоћу јоге, преко ајахујаске, али и трансценденталне медитације. Нема правила, свако има свој начин.
Који је ваш?
О себи највише сазнајем преко своје музике. Кад погледам текстове и песме које сам написао, могу да направим фото-робот своје душе. Али, велико је питање да ли ћу бити већи уметник ако све сазнам о себи. Тражење је мотивација да се направи још нека добра ствар.
Шта је важније, бити добар човек или добар уметник?
У сваком случају, важно је бити добар човек, не повређивати друге људе и помагати им колико можеш. Али, не треба повезивати дело и личност аутора. Пикасо не мора бити Мајка Тереза. Неки велики рокери били су веома арогантни, али кад направе неку добру ствар, онда им опростите.
Не бих да звучим као да се улагујем, али вас публика доживљава као врхунског уметника, али истовремено и као доброг човека...
Трудим се да не будем лош човек, за шта сам већ рекао који је мој рецепт. Они који вам не пријају, од њих треба бити даље, а ближе онима који вас опуштају. Битно је не правити интриге, пакости. Битно је да нисте лош, а мање важно на којој сте лествици доброте. Прошао сам ја, драга моја, много тога и надам се да сам научио раздвојити важно од неважног. Доста сам тога доживео и преживео.
Како преживети смрт неког драгог, што нам се свима кад-тад догоди?
То је нешто страшно... То је нешто страшно... Удари вас у плексус.. Али, ево, жив сам. На ту тему – тачка. То је приватно.
Опростите... Онда, ако можемо да задремо у супротно, у политику, јер сте на Дебати за Европу, коју су организовали Фондација С. Фишер, немачка Академија за језик и књижевност и Културна фондација Алијанс, јасно поручили - да сте на месту ЕУ, одмах бисте примили цео Балкан...
Нормално, не знам зашто толико оклевају, зашто кокетирају, опомињу нас да смо део Европе, кад очигледно нисмо, чекамо у чекаоници 30 година. Често разговарам са људима на високом политичком или дипломатском нивоу зашто је то тако.
И, имају ли одговор?
Имају разне одговоре, неки од тих људи су веома паметни и образовани. Али, имам и ја своја питања, и мишљења. Не ради се ту ни о каквим условима који нису испуњени, већ о политичким одлукама. Могли би за један дан да учине да цео Западни Балкан постане део ЕУ, што би значило и већу сигурност, и бољи живот за све.
Јесте, а онда дођу и кажу – ух, какав парадајз, одавно нешто слично нисам окусио. Значи, није све тако једнострано... Неко можда и не би у ЕУ?
Ја бих, а веома често сам у Европи и прилично је познајем. Ту је много више стандарда који би и нама пријали. Али, није да се они само досађују и смишљају услове, а ми нон-стоп играмо игранку. Понекад и они играју игранку, док се често и ми досађујемо. Зато сам то јуче и (поново и поново) рекао, јер људи губе стрпљење, иду у радикализам, национализам... Измиче им та Европа. Зашто да не будемо у Европи добродошли, као што су они код нас.
Или, као што смо ми били тамо?
Говоримо ли о Југославији? То што смо растурили Југославију, то је већ друго питање, тема за есеј, за роман.
За роман нисмо имали времена, ноћ се спустила на Скопље, у знаку „изгор лета“, премда је још увек пролеће. С друге стране, времена је било довољно да „ви“постане „ти“, можда баш зато што смо се једва дотакли политике.
Можеш свирати и у спаваћој соби. Уметничко дело може да постоји и без публике. Мона Лиза није мање вредна ако је смотана у ролну на неком тавану