ДАНАС ЈЕ И ЧОВЕК НА СНИЖЕЊУ

Ласло Вегел

Током деведесетих, новопечени националисти знали су да ме упитају: „Шта ти тражиш овде у Новом Саду? Ма, свака птица своме јату!“Одговорио сам: „Oстаћу овде и бићу сведок вашег дела. И све ћу да напишем!“

На представљању дневничких белешки, у оквиру научне конференције посвећене његовом делу, познати романописац и есејиста Ласло Вегел, објаснио је како се укида право на сећање и зашто бисмо сви могли да завршимо на распродаји...

Сведок

Зашто уопште пишемо дневнике? Ја сам почео још седамдeсетих година и нисам имао намеру да их објављујем. Али, десило се нешто док сам безбрижно шетао будимпештанском улицом. Колпортер је изненада почео да виче: „Рат у Југославији, рат у Југославији!“Одједном сам схватио да не могу да останем у Будимпешти. Ако је рат у Југославији, па можда и рат у Новом Саду, одмах треба да се вратим. Не знам због чега, али морам да будем сведок.

Јато

Током деведесетих, новопечени национални „не знам ти ни ја шта“знали су да ме упитају: „Шта ти тражиш овде, у Новом Саду? Ма, свака птица своме јату!“Одговорио сам: „Oстаћу овде и бићу сведок вашег дела. И све ћу да напишем.“Тако се и десило. Птица није одлетела. Изгледа да нема јатo.

Фармерице

Добио сам отказ на Телевизији, рекли су ми да немам право на жалбу, па сам отишао у град на кафу. Обавестили су ме да нећу моћи да узмем књиге и рукописе из канцеларије. Нема! Добро... После седам година стигло је обавештење да могу да преузмем књиге и рукописе. Уђем, у картонској кутији стоје ствари, а међу њима и једне фармерице. Женске фармерице! Видим да је мањи број. Одмах кажем: „Ово није моје, нећу да узмем!“Они ми одговарају: „Ако нећете фармерке, онда не можете да узмете ни остало! Ваше је и готово.“Нисам пробао, али биле су сигурно десет бројева мање. Шта ћу сад? Узмем фармерке, одем на пошту, лепо их упакујем и адресирам на директора у Београду јер су телевизије још увек припадале истој фирми. Напишем и кратку поруку: „Туђе нећемо, своје не дамо!“Није се вратила пошиљка. Некоме је величина сигурно пасовала.

Очеви

Кад сам се вратио 1991, одмах сам приметио чудне ствари... Догађају се из дана у дан, и нема шале. Сматрао сам да ако тада пропустимо прилику, жртвујемо и наше унуке, будуће генерације. Уколико је реч о деведесетим годинама, моја генерација, и она мало млађа, носи грех. Осудиле су будућност генерација које долазе. Ми, очеви, треба о томе да причамо. Шта смо учинили, зашто смо били глупи, зашто смо ушли у те авантуре? Морамо да сведочимо, да кажемо шта се десило.

Бомбе

Мени је, а вероватно и вама, тешко... Имам много критика, видим да један град пропада духовно, губи своју комплексност, средњoевропску и балканску, што је велики капитал Новог Сада. Ми се попут пијаних милионера одричемо тог богатства. Зато није лако гледати, мучно је бити сведок. Тешко ми је у Новом Саду, а још ми је теже без Новог Сада. Увек се враћам! Наравно, 1999, док су бомбардовали, извесни велики патриота погледао ме је на улици, као да гледа фантома, и упитао: „Па, ти си ту!? Ти си остао с нама?!“„Не, нисам ја остао с вама, него сам остао с неким другим људима.“Нисам нигде отишао. Није могао да ме разуме. Имао сам слободан пут према Будимпешти, нисам напустио Нови Сад, написао сам Екстериторијум, дневничку књигу о бомбардовању.

Душа

Вођење дневника је тиха, дискретна борба. У једнопартијском систему водила се борба за људску главу. Мислиш онако – онда у реду. Или се бар правиш да мислиш… Свашта је било: камелеони, ови, они; салонски, хедонистички комунизам или социјализам. Али после 1991. нису се више отимали само за наше главе, него за душе. Е, душу нисам хтео да дам!

Сећања

И данас се борим против узимања душе, тако што се борим против тежње да се забрани сећање. Терају нас да се не сећамо! Да изгубимо своју прошлост, да се предамо. Уколико дамо прошлост, продали смо све. Продали смо душу. Живимо у доба опште распродаје. Данас је све на распродаји. Моја генерацијa је почела распродајом социјализма, распродајом либерализма, распродајом национализма. Следе

распродаја женског тела, распродаја приватности, распродаја среће, општа распродаја. Данас бисмо изгледа могли да ставимо натпис на сваког човека. „Акција!“Човек је данас на снижењу. Стављају нас у излог, с натписом: „Снижење!“Да би таква распродаја успела, услов је да буде изведена општа амнезија. Да се нико не сећа. Да се унуци не сећају својих дедова, а дедови – ничега. Одједном је почела огромна, спектакуларна трансформација.

Хаос

Гледао сам деведесетих како бивши комунистички функционери иду да клече пред поповима. Било је смешно. Наравно, поштовао сам оне који су редовно ишли у цркву, током седамдесетих, осамдесетих година… Гледао сам телевизијске дневнике и приметио да не знају како да ословљавају свештена лица. Општи хаос! Велики верници и изненадни патриоти нису знали на који начин да се обрате... Зашто је ово важно? Зато што се у детаљима примећују фине нијансе: видите механизам, како се одрећи сећања.

Распродаја

Почиње распродаја и мој дневник говори о том проблему. Напад на душу, напад је на сећање. Често се чудимо зашто је данас култура последња рупа на свирали. Нормално! Владајућа елита добро зна да је култура једини пут до сећања. Не боре се они против стиха, него против културе као целине. Ако људи почну нешто да читају, онда почну и да мисле о прошлости. Књижевност је инспирација за машту. Зато је култура осуђена на вегетацију. Даје се цркавица саучесницима који стварају лажну прошлост.

Черчил

Како се промени власт, мења се историја. Култура је у целој средњој Европи осуђена на смрт. То је трагично. Ако је нема, неће бити ни демократије. Борба за демократију почиње борбом за културу. Морам да цитирам Черчила. Други светски рат, Немци бомбардују Енглеску. Састаје се ратна влада и генерали кажу да треба новца за борбу.

У једнопартијском систему водила се борба за људску главу. После 1991. отимали су се за наше душе. Е, душу нисам хтео да дам!

Од некога треба узети, али од кога… Од културе! Черчил се одмах успротиви: „Не можемо од културе. Ако одузмемо од културе, онда се морамо запитати за шта се уопште боримо.“Наш проблем у средњоисточној Европи, у Новом Саду, у Србији, у региону – нема тог Черчила. Нема никога да упита зашто се боримо, зашто градимо, шта хоћемо… Шта је наш смисао?

Исповест

У дневнику могу да говорим искључиво о личном, о личној одговорности; да кажем где и како живим, шта је мој проблем. Читалац се слаже, у реду! Не слаже се, опет у реду! Пре 1991. мислио сам да бележим приватне ствари. Сада више нема игре. Ништа више није приватно. Не можете да побегнете. Не можете да се изолујете, да будете острво. Ви бисте хтели да побегнете у приватно, али сте и у том случају жртва лажи. Терају вас у приватност, терају вас да немате ништа заједничко. Говоре да је О.К.: „Ми ћемо то решити!“И књижевницима саветују да не морају да се баве прљавом свакодневицом. „Нека иду у своју кулу од слоноваче, нек причају лепе приче.“Укинули су нам приватност. Мислим да је вођење дневника јавна исповест.