СИСТЕМСКА ГРЕШКА ИЛИ ГРЕШКА СИСТЕМА
Имовина жртава Холокауста
Уместо да се отклоне последице одузимања имовине жртвама Холокауста које немају живих законских наследника, неправда се понавља. Како је Влада за председника Одбора за надзор, иначе доброг закона, именовала човека који је у судском спору са Јеврејском општином Београд
Србија је фебруара 2016. донела Закон о отклањању последица одузимања имовине жртвама Холокауста које немају живих законских наследника. Њиме се део имовине коју су Јевреји изгубили у Холокаусту враћа јеврејским општинама. Поред тога, Савезу јеврејских општина, почев од 1. јануара 2017, наредних 25 година обезбеђује се финансијска подршка из буџета Србије од 950.000 евра годишње.
Сви ће се лако сложити да све што се тиче Холокауста мора бити руковођено највишим етичким стандардима. У примени Закона, поред неких успеха који указују на велики потенцијал, појављују се, међутим, велики проблеми. Већ после годину дана примене Закон је, поред отварања светлије перспективе, нажалост послужио и као повод да се његовом применом понове неправде, овог пута над потомцима жртава. То је последње што би смело да се деси.
Разлози за девијације су ограничени демократски капацитет јеврејских општина и покушаји интересних група на власти у њима да монополишу средства за себе, искључе сународнике из њиховог коришћења, и у те сврхе их чак подвргну свим врстама шиканирања и, засада, правног насиља, које би могло да прерасте и у нешто горе.
Процес је толико нетранспарентан и ствари су отишле толико далеко да је могуће замислити екстремни сценарио да се некретнине отуђе или оптерете хипотеком, а група која њима нетранспарентно управља побегне са новцем, остављајући Владу Србије и светске јеврејске организације у веома неугодној ситуацији. Исто тако лош сценарио био би да некретнинама овлада неки мафијашки клан. Као минимум, довољно је да се деси пар крупнијих малверзација
са некретнинама, или тежих аката насиља над Јеврејима који покушавају да остваре своја права на информацију шта се са њиховом имовином дешава, па да очување спомена на Холокауст буде историјски укаљано.
Субјективан осећај многих је да се Холокауст понавља - уместо да се једна неправда исправи, слична неправда се поново дешава, овог пута над потомцима жртава. Нисмо далеко од тренутка када ће се масовно аутентични потомци жртава обратити јавности отвореним писмом, што је последње средство које им преостаје. То може да има тешке последице, како на домаћем тако и на међународном плану.
Управо познајући ограничен демократски капацитет јеврејских општина и чињеницу да организација и народ нису исто, у почетку је чак било идеја да се новац повери међународним организацијама. Превладало је патриотско решење, да новац остане у земљи, грађанима Србије, а да се процес прати и контролише преко Одбора за надзор, кога предвиђа Закон.
Међутим и ту, где није смело, дошло је до неочекиваних проблема. Именовање за члана тог Одбора представника Владе, који је по Закону и његов председник, каснило је годину дана. За то време проблеми у примени Закона почели су да се појављују у штампи. У серији чланака у новинама, који
истини за вољу делују координирано и једнострано, вршен је притисак на Владу да што хитније именује свог представника. Онда се десило најгоре, да је Влада под притиском и напречац, претпоставља се невино и у непознавању чињеница које су јој прикривене, именовала човека који је последњи на планети подобан за такву функцију, чиме се процес у великој мери обесмишљава и проблем не решава него продубљује у опасном правцу. Избор Хариса Дајча као представника Владе за председника Одбора запрепастио је јеврејску заједницу. Дајч је, наиме, до пре само годину дана био на функцији потпредседника у Јеврејској општини са мандатом од четири године. Мандат му се, међутим, завршио ванредном сменом после само осам месеци, због великог броја афера и скандала, од којих су многи везани управо за Закон, али и ван њега. Ово Хариса Дајча у најмању руку чини веома контроверзном особом у јеврејској заједници и мало је вероватно да би га Влада, да је све то знала, поставила на то место. Јеврејска заједница има најбоље могуће односе са државом, а такав избор је на неки начин мера одмазде и кажњавања, што је опет непримерено Закону који би требало да исправи неправде остале иза Холокауста.
Очигледно је да није било координације и да нико није унапред проверио да ли је Дајч прихватљив за јеврејску заједницу, што би било сасвим примерено, одговорно и разумљиво. С једне стране контроверзност и везивање за афере, а с друге стране смена и лоша репутација у јеврејској заједници, сигурно нису били добра препорука за г. Дајча, тако да је велика мистерија ко га је предложио и како га је Влада
Могуће је да се неке некретнине отуђе, а група која њима нетранспарентно управља побегне са новцем
подржала. Зато би требало испитати под којим се околностима то десило, јер постоји сумња да је Влада намерно доведена у заблуду и да јој је подметнут велики проблем, што може да се понови и у будућности.
Друго што Дајча чини апсолутно неподобним за ту функцију је сукоб интереса првог реда. Наиме, он је, формално преко оца, али са активном личном улогом у предмету, у судском поступку као супротстављена страна Јеврејској општини Београд (ЈОБ) око својине над враћеним делом непокретности у Краља Петра 44 велике вредности. Управо у вези са Законом, јер је непокретност враћена ЈОБ по Закону, а породица Дајч се јавила са захтевом да се та непокретност преда - њима. А вредност те некретнине процењује се на нешто мање од пет милиона евра.
Како је могуће да човек са таквим сукобом интереса буде постављен на место са кога може да утиче на исход и који га чини лично заинтересованим, и то у једној тако осетљивој ствари као што је Холокауст? Посебно уколико није те околности унапред предочио Влади, што је етичка обавеза.
Да ствари буду много горе, случај зграде у Краља Петра 44 има бројне контроверзе. Најпре, она је одузета од Александра Калмана по његовом исељењу у Израел, а решењем Агенције за реституцију - које је нечињењем претходне управе ЈОБ у којој је све конце вукао Дајч, постало правноснажно - враћена је Јанки Дајч. Решење је потписао директор Агенције Страхиња Секулић, близак пријатељ и сарадник Хариса Дајча. Многи у јеврејској заједници су уверени да управо Секулић стоји иза именовања Дајча за председника Одбора, чиме се ствара затворен круг повезаних лица око имовине жртава Холокауста.
Све ово десило се иако је Јавно правобранилаштво Старог града на време указало на мањкавост у овом поступку. Породица Хариса Дајча је 2017. издејствовала ново оставинско решење, по ком су они наводно једини наследници, иако је за исто лице, Јанку Дајч, већ постојало пуноважно оставинско решење још из 1949, које породицу Дајч искључује из наследног реда. У новом поступку, дакле, прећутано је важеће оставинско решење из 1949.
Знајући за све те спорне елементе, ЈОБ је морала да ангажује адвокатску канцеларију, суд је укинуо правноснажност новог оставинског решења и тај процес још траје. Ако ни због чега другог, бар због тог спора Дајч није подобан да надзире спровођење Закона.
Постоји, такође, много писаних докумената и тонских снимака седница на којима Харис Дајч и председник ЈОБ Данило Медић један другог називају „лоповом“. Да ли је толика количина писаних трагова у којима се Дајч помиње у лошем контексту, примерена функцији председника Одбора за надзор Закона?
Само две поменуте чињенице - да Дајч није изгурао пун четворогодишњи мандат потпредседника ЈОБ, јер је због афера смењен после само осам месеци и спор са ЈОБ због зграде у Краља Петра 44 - сасвим су довољне да се закључи да Дајч у нормалним околностима уопште не би могао да уђе у круг кандидата за функцију председника Одбора за надзор. Али, ове чињенице су само врх леденог брега, јер има још много разлога који га чине неподобним за ову функцију.
Да се задржимо још само на једној важној ствари. Један од првих корака у примени Закона требало је да буде