ЗИМА НАШЕГ ОГОРЧЕЊА

Терор – од бестселера до малих екрана

Хваљени и популарни роман Дена Симонса добио је прву адаптацију у форми ТВ серије. Да ли су све интервенције на оригиналном предлошку, о једном језивом догађају, биле и успешне

Једна од британских империјалистичко-економских опсесија средином 19. века било је проналажење Северозападног пролаза између Атлантског и Тихог океана. У ту сврху слате су поморске експедиције које би, углавном, завршавале оковане ледом, након чега би се њихови учесници спасавали враћајући се пешке, смрзнути али живи - све до Френклинове експедиције (бродови „Ереб“и „Терор“са 130 чланова посаде) која је последњи пут виђена средином 1845. године. Локални Инуити сведочили су да су три године касније запазили четрдесетак белих људи како пешаче ка ушћу Бакове реке (отприлике 200

километара удаљеном од напуштених бродова), прибегавајући канибализму у циљу узалудне борбе за опстанак. Недавне лабораторијске анализе неколико пронађених тела откриле су велико присуство олова – из лоше израђених конзерви или дефектног система за пречишћавање пијаће воде – које је убрзало телесно пропадање чланова експедиције. Ипак, драмски најинспиративнија су сведочења из прве руке, две поруке остављене на Острву Краља Вилијема. У првој, Џон Френклин, вођа експедиције, 28. маја 1847. године обавештава да је зима проведена у залеђеним бродовима недалеко од острва и да је „све у реду“. У другој поруци, у пролеће 1848. године, капетани Крозијер и Фицџејмс, следећи људи у командном ланцу, записују да је Френклин умро 11. јуна 1847. (дакле, две недеље од „све је у реду“поруке). Осим њега, нису више у животу још двадесет и четири члана посаде, док преостало људство креће на пешачење ка ушћу Бакове реке, након чега их, у теорији, чека још преко хиљаду километара дуго спуштање чамцима узводно до првих знакова беле цивилизације. Док је прва порука сумњиво смирена, друга је написана несигурном руком, вероватно свесном безнадежности плана. Након изненадне смрти Френклина нешто се догодило, нека врста нереда је завладала у експедицији на шта указује територијално хаотичан распоред телесних остатака, као и мали број људи у завршној групи.

Има ли у тој причи материјала за роман? Има, ако одаберете да допишете драмску радњу за коју је неопходан барем један негативац. Имате ли, уопште, право на то? Ден Симонс, писац жанрова фантастике и хорора, превасходно је овисник стварности. Како је изгледао живот на бродовима среди-

Када се у роману и серији појави тунбаку, митолошко биће, остатак рата три инуитска божанства, отвара се читав комплет тема: сукоб цивилизација, сукоб материјалног и духовног

ном 19. века? Како су се људи у класама и религијским разликама избразданом друштву понашали? Тек након што је у потпуности спреман да изгради стварност писац који жели да дода фантастику роману смештеном око Френклинове експедиције има дозволу да то учини. Сигуран у чињенице којима барата, Симонс нас одмах обавештава да нешто прождире људе „Ереба“и „Терора“. Када убрзо (или не тако убрзо – роман има скоро 800 страна – али свакако су назнаке присутне од самог почетка) откријемо да се ради о тунбаку, митолошком бићу, остатку рата три основна инуитска божанства, јасно нам је који се комплет тема отвара: сукоб цивилизација, сукоб материјалног и духовног. Људски непријатељ, пак, неугодан је за превођење на телевизију, масовни и политички коректни медиј. Корнелијус Хики, како је зликовцу име, жгољав и ниског раста, време прекраћује содомизирајући полуретардираног бродског грмаља Мансона.

Хомосексуалност се, наравно, кажњава вешањем, но, Хики зна да би стварна казна у датим условима пре било шибање и заправо се плаши срамоте („није Хики трпач идиота“, Симонс нам открива мисли свог јунака). Капетан Крозијер, са друге стране, Хикија од почетка препознаје као тзв. морског адвоката, једног од неколико чланова посаде који се по правилу током путовања испоставе као изазивачи сталних незадовољстава, нереда и коначне побуне – унапред не можете знати ко ће испунити ту друштвену функцију али знате да се исти неумитно појави на сваком броду. Дакле, имамо људски, банални сукоб који, како услови живота постају све неиздржљивији, постаје отворен, суров, заправо, већи ужас од свих арктичких зима и тунбака.

Шта аутор серије Дејвид Кајганич (да, амерички Србин) ради? Вероватно плашећи се друштвене осуде, он Хикијеву хомосексуалност уводи па занемарује, успут потпуно бришући лик слабоумне а физички импозантне особе под ужасним и апсолутним утицајем малог психопате, који је, о сценаристичке муке, још и геј. Симонс је проблем решио идејно потенцијално трапаво и нападно али у изведби елегантно, уводећи још један хомосексуални пар, двојицу паметних људи из ниже класе повезаних пре свега на интелектуалном а тек потом на телесном нивоу. У питању су довољно узвишене особе да одлуче и држе се тога да брод пун умирућих људи није место за секс – уживали су у томе на копну, пре експедиције, између два учитељ/ученик разговора. Примећујете и материјално-духовни сукоб који је у релацији са сукобом тунбак-људи? Кајганич исправно препознаје да је направио рупу и покушава да је закрпи додајући Хикију нове, трилерске елементе: да ли је убио правог Хикија у Енглеској и заузео његово место? Да ли је, што би рекао Илија Чворовић, „неки већи издајник“?... На Хикијеву побуну одлази превише времена (заправо, цела последња трећина серије) потпуно истискујући митолошки елемент који би, у најмању руку, морао да иде упоредо с њом.

Долазимо до у серији запостављене инуитске шаманке Даме Тишина, тунбаковог људског пратиоца. Шамани тунбаку као жртву подаре свој језик, чиме, успут, постају добровољни изопштеници из друштва људи, док живот проводе чувајући исто од митолошког уништења. Кајганич Дами Тишини одгриза језик тек на половини серије, пре тога неколицини белих јунака дајући познавање инуитског језика и на тај начин омогућујући дијалог сасвим апартних бића. Тако, у пар потеза убија ужас немогућности комуникације и успут, потпуним брисањем још једног великог лика (затим полупромишљено, из морања, расподељујући његове функције другим ликовима) елиминише малу, бизарну и врло употребљиву љубавну причу. Са унакаженом Дамом Тишином у неповрат одлази цела инуитска митологија за коју би, на трагу драмских рукаваца из новог Твин Пикса, ваљало одвојити не више од половине епизоде која најављује последњи чин драме. Да, то би превасходно било продукционо немогуће у серији у којој је већина новца потрошена на прве три епизоде, како би се гледалац ухватио у паукову мрежу.

Роман Терор има неколико десетина расписаних ликова, за шта је писцу било потребно почетних пар стотина страница, јер ако одмах дате целе биографије приликом увођења ликова роман ће деловати као хрпа си-вија. Морате играти игру са читаоцем, дајући му довољно да би могао да прати неколико паралелних радњи и у исто време има илузију стварности у којој особе упознаје постепено, колико му дозволе. Ипак, и у том организованом хаосу, капетан Крозијер наш је главни јунак – средовечни, не посебно привлачни мушкарац без осећаја припадности било где и било коме. Ирски је протестант са бабом католкињом која га је заувек – иако сама готово вештица која не мари много за хришћанство, али у цркву се ваља отићи једном недељно – заразила папском мистеријом. Као Ирац, не може да напредује „у струци“. Као мушкарац, спутан претходно наведеним, бира за брак недостижну девојку која је притом прорачунати гад. Она га, наравно, сурово одбија претходно му подаривши најбољи секс у животу. У серији, Крозијерова несуђена вереница смерна је, иако помало вербално безобразна, викторијанска млада дама која би се удала за њега, али, ето, не да им се. Комплексни, готово антијунак, лакомислен у неким сегментима живота, хладно разуман у другим, сведен је на јадног маторог момка који није имао довољно среће у животу. Заправо, цела серија је, са мало више новца и много више памети, могла бити потпуно чудесна. Овако је тек добила готово универзално позитивне критике стручне јавности.