Весна Малишић
Чувар председника
Унормалним земљама није баш уобичајено да министар полиције често гостује у телевизијским емисијама и говори на конференцијама за новинаре. Напротив, пракса је да се изузетно ретко појављује у медијима и то чини увек са озбиљним разлогом. За јавност су углавном задужени портпароли, шефови или директори сектора полиције, када имају нешто важно да саопште. Али, у Србији су портпароли као веза институција са јавношћу потпуно нестали од када је њихову улогу преузео некада премијер а сада председник државе. Додуше, шефови или директори полиције, појаве се понекад уз министра у кадру, као декорација, али су најчешће завучени у дебелу сенку и моле бога да их нико ништа не пита. У демократском свету нарочито није уобичајено да министар полиције говори као партијски војник или да се обрачунава са критичарима власти или са опозицијом. А готово је незамисливо да наступа у улози највећег обожаваоца лика и дела председника државе, што је министру Небојши Стефановићу основна драмска рола.
Тако је било и у његовом последњем јавном наступу. Формално, дошао је у програм једне телевизије да се похвали успешном акцијом српске полиције која је похапсила организовану српско-италијанску криминалну групу и запленила значајну количину наркотика. Фактички, врло брзо је вода однела ту хвалу у други бујични поток где је министар ваљао дрвље и камење на „присталице Јанковића, Јеремића и Ђиласа“да би у крешенду тог дела емисије, као Марија на пркосима, узвикнуо: „Удрите по мени, по мени удрите али оставите полицију која прави резултате“. До краја емисије говорио је о ономе што је очигледно и био прави разлог његовог доласка у студио. Бавио се мотивом онога који је снимио фотографију сина председника Вучића на фудбалској утакмици Костарика - Србија у Самари, тражио је њен скривени смисао у покушају „да се изврши притисак на председника да би нешто потписао”, али није објаснио да ли је баш безбедно и уобичајено да син председника навија у друштву особа правоснажно осуђених за убиство, трговину наркотицима или поседовање оружја. Верујем да ниједан родитељ не жели такво друштво својој деци. Али је за министра спорнији онај ко је снимио фотографију од онога који је одговоран што се син председника нашао у таквом друштву?
Дисквалификације и оцене о најгорој бившој и најбољој садашњој власти уобичајени су садржај аргументације министра у сличним приликама које не могу да замагле непријатну чињеницу да се за протеклих годину и по дана у Србији повећао број криминалних, мафијашких обрачуна, чија је позадина рат око тржишта наркотика. И да је њихов епилог тридесет убистава и ко зна колико експлозија и паљења аутомобила. А у тим обрачунима, велики број страдалих управо су из навијачких групација. Па, иако се од почетка ове године десило чак 18 убистава, Србија још увек није добила шефа Криминалистичке полиције. Овог месеца догодиле су се три криминалне ликвидације а да нисмо ни чули ни видели начелника београдске полиције. То је питање о коме би морао да се изјашњава министар полиције, а не да се, уколико истински мисли о сигурности председникове породице, склања иза флоскуле о томе ко мрзи Вучића и његовом сину „не да да живи“.
Да се мање бави карикатуралним чувањем лика и дела председника а више својим послом, министра би бринуо извештај Комитета Савета Европе о тортури у полицијским јединицама и затворима као и препорука властима у Србији да зауставе насиље полицијских службеника над приведеним и затвореним особама. Вероватно би неку реч рекао и поводом истраживања портала Крик и наводима да је садашњи министар здравља Златибор Лончар, после 2000. године лекарским извештајима помагао једном криминалцу да одлаже суђење. Сматрао би се позваним и да објасни зашто полиција упорно крши Бриселски споразум о слободи кретања и на Мердарама овога пута зауставља филозофа и књижевника Шкељзена Малићија, који је кренуо у Београд на промоцију књиге која архивира две деценије сарадње уметника и културних радника Србије и Косова.
Али министар Стефановић може селективно да се бави својим послом јер је стекао посебан статус још давних дана када га је Александар Вучић означио као једног од ретких који има храбрости да га брани. Он се, руку на срце, тиме, мање више, једино и бави, готово као председников портпарол.
Министар није објаснио да ли је баш безбедно да син председника навија у друштву особа правоснажно осуђених за убиство, трговину наркотицима или поседовање оружја. Верујем да ниједан родитељ не жели такво друштво својој деци