Уска европска врата
ЕВРОПСКА УНИЈА И НОВА МИГРАНТСКА КРИЗА
И док европски лидери предлажу да се мигранти распореде у Африци и на Балкану, под притиском је немачка канцеларка Ангела Меркел којој је због меког става угрожена политичка каријера
И док европски лидери предлажу да се мигранти распореде у Африци и на Балкану, под притиском је немачка канцеларка Ангела Меркел којој је због меког става угрожена политичка каријера
Мало тога је остало од пароле „Ми то можемо“, којом је Ангела Меркел позивала на отворене границе за мигранте. Три године касније, Европа не само да се није ујединила око мигрантског питања, већ се толико разјединила да је дошло до сукоба који би ускоро могао озбиљно да уздрма саме темеље ЕУ, а успут и да сруши немачку владу. Немци су постали све незадовољнији, с обзиром на то да је њихову границу прелазило све више придошлица, а канцеларка која је покушавала да објасни да ипак има места за све, управо се нашла у ситуацији да јој од одлуке око даљег
односа према мигрантима зависи опстанак. Из редова њених коалиционих партнера стигла је порука да је стрпљење на измаку.
Када је пре три године Милош Земан, чешки председник, одбио да се прикључи еуфорији добре воље која је стизала из Берлина и поручио да његова земља „није земља за све“, наишао је на оштре осуде. Није много прошло, а његов је став у европској заједници постао већински.
Европски суд правде прошлог септембра одбацио је захтеве Словачке и Мађарске да буду поштеђене програма размештања миграната. Али та је одлука остала тек мртво слово на папиру. Нико се није одазвао идеји о квотама, према којој је сразмерно броју становника свака чланица требало да прими одређени број миграната.
Ништа од планова у које се уздала Меркелова није успело, није било добре воље, није било договора, квоте су се завршиле тако што је од предвиђених 160.000, размештено 24.000 људи. Остали су наставили да се гуше у претрпаним центрима у Италији, да се пробијају преко балканских рута, да остају на границама…
Пошто се нашла на удару све незадовољнијих грађана, Меркелова је покушала да се, годину дана касније, договори са тадашњим италијанским премијером Матеом Ренцијем повратак за оне који немају право на азил. Ни од тога ништа није било.
Најзад после договора са Турском, марта 2016, да се за сваког илегалног имигранта који буде враћен са грчке границе прихвати по један Сиријац са турске територије, знатно је смањен притисак, али је Немачка наставила да се гуши у превеликом броју већ
пристиглих и све већем јазу између њих и домаћина који их нису желели.
Сада је коалициони партнер, баварска Хришћанско-социјална унија (ЦСУ), поново припретила. Хорст Зехофер, председник партије и министар унутрашњих послова, изашао је са планом названим „Мастер-план за миграцију“од 63 тачке, којим би требало онемогућити даљи прилив. И то тако што би они који желе да добију азил остали у земљи у којој су први пут регистровани, док им се статус не реши.
Није први пут да ЦСУ жели промену досадашњег односа и ригорозне мере. Зехофер је од почетка био против политике „отворених врата“и до сада је то више пута био повод сукоба у владајућој коалицији. Канцеларка пак никада није добила превелику подршку за своје позиве на широко раширене руке за реке миграната. Сада се проблем поново враћа на сто на нешто другачији и по њу опаснији начин.
Меркелова жели да се договор постигне међу чланицама ЕУ и да се тако постигне заједничка агенда коју би сви поштовали, али не успе ли у томе остаје јој борба са ЦСУ. Зехофер се противи било каквом даљем прихватању миграната, а то противљење додатно поспешује све већи успех Алтернативе за Немачку (АфД) која је, између осталог, и на таласу антимигрантског расположења, осећаја несигурности и незадовољства, успела да после само три године постојања уђе у Бундестаг и постане трећа највећа партија.
Мигрантска агонија довела је и до сукоба унутар Уније, државе Вишеградске групе држе се заједно, Чешка, Словачка, Мађарска и Пољска, сматрајући да је Берлин сам одговоран за своју одлуку да прими мигранте и да они нису обавезни да је се придржавају, па су тако одбиле и да се појаве на консултацијама пред састанак у Бриселу, рачунајући да нема разлога да се консултују око онога око чега су већ донеле одлуку.
Истовремено Брисел мора нешто да предузме пре него што се свака држава не окрене сопственој мигрантској политици. Досадашњи сукоби довели су до расправа, затварања граница и међусобног оптуживања која су отишла толико далеко да је већина Европљана сада заиста за затварање граница. Виктор Орбан, мађарски премијер, можда је био усамљен када је јавно говорио да не жели да његова земља буде ни рута, а некмоли крајња дестинација и када је подигао жичану ограду на граници, али и тада је, упркос јавним осудама, имао прећутну подршку знатног дела Уније. Сада уз себе има и Аустрију, Италију, Чешку, Словачку, Пољску, па делом и Немачку.
Орбан је сада својом опаском да унутрашњи политички проблеми не треба да изазивају „паневропску журбу“која само може да донесе хаос, гађао Меркелову јер се она заиста налази у журби. Код куће јој већ истиче рок. Зехофер би могао самостално да донесе закон о мигрантима и без њене сагласности, јер му то омогућава функција, а она би потом могла да га смени. То су формална овлашћења, али би онда то био и крај коалиције и крај Меркелове на канцеларском месту. Сада је дат рок до почетка јула, до када ће је противници сачекати да виде да ли је могуће решење мигрантске кризе на европском нивоу. Уколико канцеларка не успе сами ће, како су најавили, започети са политиком затворених врата.
Читаву ситуацију усложњава чињеница да ни остали европски лидери не могу да постигну договор. Италија и Малта су почетком месеца одбиле да приме брод „Акваријус“, којим су група СОС и Лекари без граница, превозили више од 600 миграната. Њих је на крају прихватила Шпанија, али био је то јасан знак да нова италијанска влада заиста мисли озбиљно када каже да Италија неће више бити „европски избеглички камп“.
Рим већ дуго жели да се пронађе неко решење за бродове који непрестано пристижу на италијанске обале и за око 700.000 миграната, колико их је у последњих пет година примљено на италијанску територију. Кључну улогу требало би да одиграју центри за подношење захтева који би били измештени ван ЕУ. Та идеја има приличну подршку, јер би се не само ослободиле европске границе, већ и направио систем који би, очекује се, знатно смањио илегално пребацивање преко медитеранских вода у којима су многи изгубили живот.
Међу предлозима где би такви центри могли да се оснују, поред Африке, нашла се и Албанија. Ту идеју подржали би и Зехофер и његови партијски другови, јер би се контрола одвијала на пристојној удаљености, ван граница ЕУ, а опет под њеном контролом и по њеним правилима. За Ангелу Меркел договор је од кључног значаја, она је већ најавила да ће уколико не буде сагласности у Бриселу, покушати да успостави сарадњу са појединачним државама. Али договор није важан само за њу, питање миграната уколико се не реши што пре, могло би лако да буде тачка на коју се насукао европски брод.