Тајни господар живота и смрти
ПРАВНО ОБАВЕЗУЈУЋИ СПОРАЗУМ СА ПРИШТИНОМ
Остаје енигма шта може бити одлука која ће се наћи „пред народом“, у којој уставној и законитој форми, а да од ње остане задовољство западних партнера и могућност даљих интеграција Србије у ЕУ?
Сатерана у сам ћошак власт жели са народом да подели одговорност за доношење историјских одлука, али остаје енигма шта може бити одлука која ће се наћи „пред народом“, у којој уставној и законитој форми, а да од ње остане задовољство западних партнера и могућност даљих интеграција Србије у ЕУ
Народ ће одлучивати - објавио је председник Србије после разговора са Хашимом Тачијем у Бриселу. Када, како, па чак и о чему народу је остало непознато, јер је Александар Вучић после тромесечне паузе у разговорима на састанак са представником Приштине отишао уверивши претходно народ да ће тамо још једном бити речи о Заједници српских општина. Да се Србији нуди некакав нови споразум представници власти донедавно нису ни признавали. Директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић је, штавише, отписао посебан значај овог сусрета, казавши да од њега не очекује ништа, а српска јавност је од Хашима Тачија сазнала да је у белгијској престоници овог пута било речи о оквиру новог, правнообавезујућег илити свеобухватног споразума који се сада налази пред Србијом.
Од самог почетка српски преговарачи гаје однос апсурда, дволичности, калкулације и неискрености према грађанима. Разговори су час тешки, час ни о чему, час свађалачки, час пријатељски, а последњих недеља, откад се косовска сага захуктава све је јасније и зашто. Иако је споразум о чијој садржини јавност још увек није обавештена прихваћен усвајањем преговарачког оквира за Србију, на првој међувладиној конференцији са Европском унијом, јануара 2014, о њему се још није разговарало у парламенту. Неколико опозиционих посланика је прозревши припремање јавности за „нову фазу дијалога“и креирање атмосфере прихватања, а не зато што их је извршна власт обавестила о догађајима у Бриселу, захтевало дебату и уосталом одлуку парламента о преговарачкој платформи, али је њихов захтев остао без одговора. У међувремену, прегова-
рачка тактика Србије може само да се назире кроз уређивачке политике режимских медија, који се труде да позорност јавности одрже ратоборном, а руководећи се притом потребом да преговарача с оне стране стола прикажу опаснијим но што јесте. Довољно опасним да уз подршку НАТО започне још један војни сукоб ако се не удовољи њиховим захтевима. И све зато што је јавност изразито опредељену против било каквог коначног исхода потребно припремити за прихватање одлуке, донете можда још тад - пре више од четири године. Уосталом, најава да ће се одлука наћи пред народом сугерише да сам председник већ зна будућност њене садржине. А отварање свега два од пет преговарачких поглавља, с колико је Србија аплицирала у овом кругу интеграција, сугерише и да је притисак појачан а време за размишљање о том тајанственом споразуму истекло. Шта, међутим, може бити одлука „пред народом“, у којој уставној и законитој форми, а да од ње остане задовољство западних партнера и могућност (не и извесност) даљих интеграција Србије у ЕУ- што су, кад се сва тумачења оголе, разлози због којих је Београд с Приштином отишао толико далеко?
Професор уставног права на Правном факултету Универзитета у Новом Саду Слободан Орловић објашњава да с обзиром на то да садржај и теме последњих „бриселских преговора“између „Београда“и „Приштине“, како се немушто називају две преговарачке стране, нису ни приближно познате обичном грађанину, са приличном сигурношћу може се закључити да су техничке теме - о телефонији, струји, води, Трепчи и друге - исцрпљене или остављене по страни, а да се „дијалог“настоји вратити на политичко-статусни терен. „То не значи ништа друго него предочавање Србији да је сама против Запада - САД и већина у ЕУ- и косовских Албанаца и да не може, или не би смела, да одустане од коначног споразума. То не треба да изненађује јер су сви досадашњи споразуми - од ондашњих Боркових 2011, а посебно први Бриселски споразум из 2013, били кораци у правцу коначног политичког пораза Србије. Тај претећи политички пораз је садржан у дефинитивном уставноправном саглашавању Србије са независношћу Косова и то: непротивљењу његовом чланству у УН и једног дана у ЕУ, споразумом о државној граници, разменом дипломатских представника, изричитим или de facto признањем Косова и још неким питањима која би се унела у правно обавезујући споразум.“
Орловић каже да је логично да од толиких очекивања од Србије и огромног притиска који она производе на српске преговараче власт, у овом моменту сатерана у сам ћошак, жели са народом да подели одговорност за доношење историјских одлука. „Овакве поделе одговорности са народом неће бити само ако српска власт преузме на себе да сама одлучи о КиМ, притиснута, евентуално, неким ултиматумом Запада. Но, на срећу, ово је још у сфери неизвесности, па и нагађања. Уставноправно гледано, наша одлука о државном статусу Косова и другим државним питањима као што су међусобне границе и дипломатски односи мора, уједно, бити и одлука о промени Устава Србије. Косово и Метохија су уставна материја, као и државна граница, па промене њиховог уређења може бити само у оквиру уставних промена. У овим случајевима морао би се расписати уставотворни референдум на коме би грађани Србије са правом гласа донели коначну одлуку. То су правила владавине права, правне државе и народне суверености.“
Друга могућност апела на народ, односно укључивања грађана у доношењу одлуке о државно-статусним питањима је, објашњава Орловић, посредним путем - прикривеним референдумом. „То би се спровело тако што би након потписивања правно обавезујућег споразума, од стране председника Владе, на пример, била распуштена Народна скупштина и расписани избори. Потом би се новом сазиву Народне скупштине изнео на усвајање тај споразум. Међутим, овај пут поделе одговорности са народом директно крши Устав јер у њему стоји да је КиМ саставни део наше територије.“
Пет година од потписивања првог споразума, а седам по отпочињању преговора, Србија је пред понудом који су највећи „кривци“за исход разговора без осећаја одговорности назвали избором: нешто (шта год, дакле) за ништа (што је тренутно пред нама). А и за то нешто, што ће, унапред већ знају, с тешком муком добити хтели би одговорност, историјску и практичнополитичку, да поделе с грађанима. Нешто за ништа претња је и министра спољних послова Ивице Дачића, јединог актера свих уговора и потписника Бриселског споразума. Без нарочите потребе да буде информативан, а у журби да критикујући критичаре предупреди сваку критику, председник је већ у првом обраћању грађанима по завршетку разговора са Тачијем подсетио на бомбардовање и протеривање 1999, погром Срба са КиМ 2004, као и толико пута пре на страхоте Олује и Бљеска, које више „нећемо дозволити“и наоружање НАТО и снаге Бондстила које би нам се испречиле када не бисмо били кооперативни. Ако су за грађане Србије, након свега, све околности остале исте и могућност бомбардовања и протеривања и даље отворена, право питање је једино - шта сте сви ви у Бриселу и по белом свету радили свих ових година, онда.
На потписивању споразума са Приштином, од почетка преговора са Србијом, нарочито инсистирају Немачка и Француска, али још увек пет чланица Уније није признало независност Косова. Притиснут да добије безвизни режим за тамошње грађане, па зашто да не и још неку шаргарепу, и сам Тачи, који је наводно добио рок да до августа буде израђен статут ЗСО, пожалио се на мукотрпност разговора, али у тону „мира и стабилности“. Интеграције Косова (чија брзина више није важна, као ни у случају Србије, колико гајење наде да ће их бити) међутим, није могуће наставити ако при сваком следећем кораку и тих пет чланица - Шпанија, Грчка, Румунија, Словачка и Кипар - не буду имале „изговор“да ратификују одлуке у вези са Косовом. Да ли се наредним споразумом тражи решење и за ту „незгодну“ситуацију за ЕУ?
„О томе не би требало да бринемо, али и требало би, јер смо потписали Бриселски споразум чији члан 15 нас
Преговарачка тактика Србије може само да се назире кроз уређивачке политике режимских медија, који се труде да позорност јавности одрже ратоборном, а руководећи се потребом да преговарача с оне стране стола прикажу опаснијим но што јесте
обавезује да не кочимо Косово у ЕУ интеграцијама“, каже Слободан Самарџић, професор на Факултету политичких наука у Београду. „Прво, као држава стално остављамо утисак да немамо ништа против независности, а власт иде ка признавању. Тих пет држава неће имати више било какве обавезе према Србији ако она сама призна Косово. Ни обавезе да бране случај у коме се држава одрекла свог права. Кад тај аргумент добију они могу да воде своју политику и да се не осврћу на право, а имају међународну заштиту у погледу својих ситуација. Свеједно ни тај процес не мора бити једнозначан и не значи да ће оне признати Косово без обзира на то шта Србија учинила. Одлуке зависе и од условљености и притиска које на њих могу да остваре две чланице које нарочито инсистирају на признавању.“
Самарџић подсећа да је сама ЕУ са Косовом потписала специфичан Споразум о стабилизацији и придруживању, који је у потпуности сведен на трговински део, јер таквог могу да га прихвате институције ЕУ, без обавезе да буде ратификован у парламентима чланица.
Данас господар живота и смрти, тај тајанствени споразум, продукт је једнако тајанствених преговора у које се чак ни Народној скупштини не даје увид када народни представници затраже да се државна политика према КиМ води у складу са платформом коју усвоји скупштина. Њене контролна и законодавна улога органичавајуће су за прагматизам извршне власти чији (по Уставу још увек) први представник - премијерка Ана Брнабић и сама учествује у сламању јавности поруком да је Косово било Србија, не марећи за Устав, законе, а нарочито скупштину.
Уставни суд Србије прогласио је Бриселски споразум политичким документом да би се прогласио ненадлежним. Сам Вучић демантовао је Уставни суд назвавши га међународноправним уговором, „који смо у обавези да поштујемо“. Ако би исти карактер имао и наредни споразум, он би морао да се расправља и усвоји у скупштини.
„По нашем уставу Влада утврђује и води спољну и унутрашњу политику државе. Председник Републике нема уставну надлежност да преузима међународноправне обавезе у име Србије, а могло би се тумачити и да нема надлежност за вођење политичких преговора о уставним питањима, какво је уставноправни статус КиМ,“објашњава Орловић. „Председник представља Србију и та је надлежност у међународним односима углавном протоколарна. Отуда, да би учествовао у оваквим међународним преговорима и евентуално својим потписом преузео неке обавезе у име државе, председник Републике мора имати уставноправни основ унутар којег се мора кретати на пример, заштита територијалног интегритета. Такав основ би му сачинила Народна скупштина. Такође, председник Републике би морао бити опуномоћен као преговарач и евентуални потписник правно обавезујућег споразума и то од стране Народне скупштине или Владе.
Осим тога, било какав потписан међународни уговор мора бити потврђен у Народној скупштини. Ако би се такав споразум закључио пре промене Устава морао би доћи под удар Уставног суда, јер уређује питања о КиМ и државној територији супротно Уставу. „Видели смо, међутим“, подсећа Орловић „да са једним од таквих, то није био случај. Иако сасвим противан Уставу Србије, први Бриселски споразум је уз саучесништво Уставног суда унет у правни систем Србије и спроведен. Свака расправа у Народној скупштини, као облик демократског сучељавања мишљења је добродошла, а ја бих рекао да је у најави коначне фазе бриселских преговора обавезна. Најмање што би се скупштинском расправом постигло, јесте то да би и грађани бар посредно били укључени као контролори дебате и, не заборавимо, носиоци суверености – највише власти. Међутим, у Србији извршна власт већ дуго влада Народном скупштином, па је нереално очекивати да се скупштинска већина успротиви ономе што јој предложи извршна власт.“
Септембра прошле године када је најављен почетак унутрашњег дијалога о КиМ - Вучић је казао да не постоје рокови, да се тражи најбоље решење и да ће се разговарати свуда укључујући и парламент. Чак 24 државна службеника ангажована су у Радној групи за координацију дијалога, разговарало се на округлим столовима по целој Србији, а није да се нису чуле оригиналне идеје и домишљата решења.
Завршним извештајем Форума за етничке односе који је обављао мониторинг свих сесија, ипак, закључује се да је дошло до „урушавања“дијалога. Не само због серије насиља на КиМ (убиство Оливера Ивановића, хапшење Марка Ђурића, напади на српске становнике) него и због недостатка стратегије иницијатора да се дође до компромисног закључка у искреном дијалогу, као и због нових идеја о разграничењу, подели и других (које су јавности саопштавали представници власти). Сам Орловић, као један од учесника дијалога о уставноправним могућностима каже да почетак унутрашњег дијалога није имао неки осмишљен концепт и структуру. „Почев од професора уставног права, сазивани су разнолики учесници да кратко и јавно кажу своје мишљење, свако из угла своје науке, склоности, емоција, порекла, храбрости, интереса... и све то је изгледало прилично конфузно.“Временом су се понављала, подржавала, опонирала и допуњавала изнета мишљења, али ипак, јасно је, каже Орловић из дијалога проистекло да велика већина учесника не прихвата Косово као независну државу. „У том смислу, ако је власт тражила мишљење интелектуалаца и друштвене „елите“, добила је недвосмислен одговор – не Косово него Косово и Метохија.“
Али врста јединства на коме власт све више инсистира није било пожељно јединство, па се ни широка дискусија „свих релевантних“неће узети у обзир таман колико ни уставне обавезе према скупштини. Баш као и посланици које данашњи Вучић назива шовинистима, јер се противе признању Косова, тако су и ставови интелектуалаца аргумент ове власти пред западним подупирачима - да виде како би Србија и куда могла да скрене да је они не држи „на правом колосеку“.
Тај тајанствени споразум продукт је једнако тајанствених преговора у које се чак ни Народној скупштини не даје увид када народни представници затраже да се државна политика према КиМ води у складу са платформом коју усвоји скупштина