ЦАРИНСКИ РАТ
Даница Поповић
Прави тренутак за потпуно уклањање свих царина појавио се када је почела транзиција бивших социјалистичких земаља, а од свих земаља ову шансу је искористила једино Естонија – и ево је данас, три пута је развијенија од Србије, а кренули смо са исте тачке, па ви видите!
Нема у Србији медија који се није огласио о Трамповом царинском рату. Али нема ни медија чији су новинари разумели да земља која води царински рат подиже царине, а не - тарифе. На енглеском - „tariff“, на српском – царина. Је ли ово заиста нуклеарна физика?
Знам једног професора медицине који годинама апелује да не читамо медицинске чланке у штампи, јер су толико нетачни да су некад и опасни. Сад га потпуно разумем. Српска штампа не уме да схвати да царине нису ни тарифе, ни таксе, ни намети, него – царине. До овог сазнања није добацио ни Би-Би-Си у свом издању на српском језику. Кад они нису укапирали, како ће тек остали?
Ако у земљи ништа не ваља, шта вам смета још један лош превод? Верујте, смета. Као што смета жвака на тепиху. Па ето, покушавам да је скинем.
Све земље губе у царинским ратовима, одувек и заувек. Зашто их онда воде? Е па, зато што једна земља није један човек, него их има најмање два. Један бива заштићен царином – и профитира – а сви остали губе, и то више него што онај први добија. Онда почињу проблеми: продуктивност више не расте (јер не мора да расте), заштићени сектор се олењи... и не крају испадне да на мало дужи рок ником не буде боље. Али, да сте ви тај који профитира од царина, колико би вам то сметало?
Узмите, на пример, произвођаче кикирикија у САД. Још пре доласка председника Картера у Белу кућу, тамо је кикирики био заштићен као света крава – а власници све богатији - на рачун остатка Америке, наравно. У току председничке кампање, Америка је била преплављена плакатима на којима је Џими Картер имао главу у облику кикирикија. Је ли то утицало на изборе? Као што знамо, није. Зашто се онда народ није побунио, ако не тада, онда барем данас? Тја, ко би губио време на то, само да би зарадио једва пола долара годишње? Али, кад тих пола долара помножимо са 300 милиона (колико има Американаца који једу кикирики), видимо колико власници добијају од царина! А за то вреди држати власт и у Сенату, и у Конгресу и у Белој кући ....
Основна идеја – да царине чувају радна места – свакако је тачна, али остаје питање: колико од тих пара од царина заиста добијају радници? Процене показују да у САД за свако сачувано радно место у црној металургији потрошачи годишње плаћају скоро 750.000 долара. Што је професора Блајндера са Принстона навело да понуди следеће решење: „Даћемо вам отпремнину у износу од 750.000 долара — али не годишње, већ само једном — у замену за обећање да никада више нећете тражити посао у железари! Можете ли да замислите једног јединог радника који би одбио ову понуду? Зар то није довољан доказ да је наш садашњи метод очувања радних места у челичанама сулуд?“
Као што је сулуда и садашња Трампова политика – да штити радна места тако што подиже царине на увоз челика – кад у индустрији челика ради четрдесет пута мање људи него у гранама које прерађују челик! А прерађивачи дођоше на ивицу банкрота – најпре аутомобилска, па грађевинска индустрија... па тако редом. Али, то долази касније: најпре се заштићени намире, а после – ко те пита!
Зашто онда сви не укину царине, кад је штета већа од користи? Одговор је јасан – онај ко једном добије заштиту, неће је се лако одрећи, а сваки политичар који то покуша, изгубиће донаторе, везе, привилегије... и ко зна шта још.
Прави тренутак за потпуно уклањање свих царина појавио се када је почела транзиција бивших социјалистичких земаља, а од свих земаља ову шансу је искористила једино Естонија – и ево је данас, три пута је развијенија од Србије, а кренули смо са исте тачке, па ви видите! Само, није то било баш безболно. Многи који су то покушали, као Пољска, на пример, али су већ након шест месеци морали да врате царине. На штету потрошача и на штету земље, али – у корист оних који имају стварну моћ.
Зато царине опстају. Зато Трамп води царински рат – у коме ће Америка изгубити, док ће неки повлашћени сектори сигурно јако добро проћи. Али, свима ће на овом свету бити јасно да се ова битка води - царинама. А не тарифама, како овде неписмени медији извештавају.
Сулуда је и садашња Трампова политика – да штити радна места тако што подиже царине на увоз челика – кад у индустрији челика ради четрдесет пута мање људи него у гранама које прерађују челик!