ПАРАДОКСИ ВЛАСТИ И ЉУБАВИ
Шекспир наш савременик
Похлепа, властољубље, тиранија, суровост, издаја, долажење до циља свим средствима који су њиме и оправдани, карактеристике су времена Шекспира, али и оног прошлог, као и овог који ми данас живимо. Кад се томе додају лажне оптужбе, насиље, превара, уцена, помешани са жртвом, љубављу, емпатијом, праштањем, добија се емотивни сажетак предстојећег Шекспир фестивала у Чортановцима, који почиње извођењем „Тита Андроника“28. јуна на сцени новосадског Народног позоришта.
„Шекспир је феномен, као Сунце или Месец, поручио је пре две године Питер Брук, један од најзначајнијих редитеља 20. века и човек чије се име неизоставно везује за тог свевременог генија“, каже Никита Миливојевић, редитељ, покретач и директор манифестације која слави мини-јубилеј, петогодишњицу од настајања. Ове су речи из Бруковог писма чортановачку публику увеле у шекспировску магију, која, ма како успешно изведена, посвећено припремана, интерпретирана из разних културолошких дискурса, представља још један од „детињастих покушаја да се Шекспир до краја расветли“. А није их било мало, овим великим енглеским песником и драмским писцем, могло би се рећи и филозофом, позориште се бави већ скоро 400 година, чинећи га најизвођенијим аутором до сада. По његовим драмама из сачуваног опуса од 36 дела, снимљено је више од 900 филмова, написани безбројни есеји, докторске дисертације, теорије књижевности, међу којима је најпознатији прилог Јана Кота, назван „Шекспир наш савременик“. То је полазиште за теоретско разматрање творца „Магбета“, „Отела“, „Краља Лира“, „Ричарда III“, „Ромеа и Јулије“, „Млетачког трговца“.., од средине прошлог века кад је студија сачињена. Шта је у Шекспировом заносном штиву тако свевремено за посленике театра, НИН је покушао да протумачи у разговору са неким од домаћих стваралаца који су га се дотакли.
„Шекспир је нешто као универзална реч за позориште на читавој планети“, одмах наглашава Миливојевић. „Његова дела су отворена, што значи да представљају материјал са ен-тим бројем путања и простора, где можете да изаберете и брзину и правац кретања“, додаје Ивана Вујић, редитељка, чији је „Хамлет“игран више од 100 пута у Мадленијануму. Шекспир те ипак нагони да заборавиш на број обртаја креативног мотора, и тек тада можеш да помислиш „да возиш како треба, речено језиком рели возача“, наглашава Вујићева.
„Код овог писца онај ко тражи може да пронађе огромно поље тема и слојева, може из њега извући историјску драму, политички перформанс, можете га радити из угла било ког од ликова, и у оквиру било ког контекста. Сваку од драма можете обрађивати колико год пута желите управо због њихове отворености“, наводи Вујићева, поредећи те свемире са „просторима бескраја где се сналазе само добри математичари“. А баш такви
Зло о коме Шекспир говори није скривено и удаљено, већ потпуно огољено, транспарентно, присутно, и нама толико блиско да постаје део нас Снежана Тришић
су простори наше савремености. Међутим, свако „данас“није само оно које актуелно живимо, већ окупља и све друге сфере које не примећујемо, а постоје непорециво, каже даље Вујићева. Ми само бирамо на шта ћемо се фокусирати, иако нас помало и спољне прилике гуркају ка одређеном избору. Па, ако се данас Шекспир све ређе игра, а био је најизвођенији аутор и домаћег театра, тумачен на сцени Народног позоришта у Београду више и од Нушића и Стерије, бира се мрачна страна те савремености, или се она сама намеће.
Тако је у београдском националном театру средином априла „Ричард III“инкарнирао још једном, у свој својој моралној наказности, а кроз редитељску визуру Снежане Тришић која каже да баш „ово Шекспирово дело разоткрива кључне појмове и парадоксе савременог света, човека и њихов ужас“.
„Рат се увек води у име мира, власт прераста у фанатизам, правда се истерује у крви, владари су пре свега добри трговци, а тргује се емоцијама, страстима, титулама, живима и мртвима“, Тришићева набраја „актуелности“. Пропаганда је нова религија, додаје, а борба за моћ је начин преживљавања. „Механизми власти производе послушнике и страх, док је страх најпрофитабилнији политички производ нашег доба“, закључује.
Кад би морала да бира која сцена конкретно наше „данас“најбоље илуструје, Тришићева би се одлучила за монолог окрутног енглеског владара којим Ричард III почиње, успостављајући емпатију код публике и грбом, физичком метафором карактера. А заправо ствара простор „дубокој, интимној и емотивној манипулацији“. Откривајући већ на почетку своје намере, злочинаштво и механизме доласка на власт, Ричард III ставља публику у позицију сведока, саучесника, саборца, а на крају и свог навијача и гласача.
Принцип кулминира у сцени када он фактички постаје владалац помажући се агитацијом.
„Тада је публика у позицији грађана из комада, па упркос томе што прати страхотан процес доласка на власт, на крају ипак аплаудира новом владару“, она истиче. „Зло о коме Шекспир говори није скривено и удаљено, већ потпуно огољено, транспарентно, присутно, и нама толико блиско да постаје део нас“, објашњава ова редитељка.
Како је већ дефинисао Јан Кот, „све што је потребно научити о власти, већ се налази код Шекспира“. „ Међутим, свакодневно се уверавамо како су разни ’владари’ убеђени да су мудрији и од Шекспира, и од историје“, Миливојевић указује и да такви мисле да се оно што Шекспир поручује „односи увек на неко друго време, околности, људе на власти - само не на њих“.
По свему овом судећи, нико боље од Шекспира није познавао душу човекову, па је наравно у њој видео и светле делове. Тако Ивана Димић, драматуршкиња и списатељица (добитница НИН-ове награде) издваја оно што би се простим речником могло назвати заљубљеност. „Питајте било ког заљубљеног младића да коментарише следеће стихове из 130-ог сонета: ’Волим да је слушам док прича ал’ знам да то никаква музика не свира. Како богиње ходају ја не знам, ал’ моја госпа кад шета маршира. Па ипак је љубав тако ретка моја да јој близу није друга било која’“, Димићева предлаже, знајући да би се сваки „зацопани“јуноша у њима препознао. Јер нема ни тог стања усхићења које Шекспир већ није описао.
Савременост значи и моћ глобалног читања, што доказује и наш пример, али и позоришних стваралаца из Индије, које је публика у Чортановцима имала прилику да види у једном од претходних фестивалских сазива („Богојављенска ноћ“). Као и кинеског „Магбета“, и „Хамлета“у интерпретацији трупе турских бака које су први пут изашле из свог села, да би након емитовања документарца о њиховом сусрету са Томом Бирдом, извршним директором Глоб театра (пореклом од самог Шекспира), о можда и најпознатијем позоришном лику расправљале са чортановачким аудиторијумом, како подсећа Никита Миливојевић.
Шекспир се „отвара“, што би рекла Вујићева, и за интерпретације попут „Молим, наставите (Хамлет)“холандско-шпанског тандема театарских „провокатора“Јана Дујвендака и Роџера Берната, која се од 2011. играла у 46 градова у 10 земаља, 146 пута, судећи у риал-тајму Хамлету због убиства Полонија. У Чортановцима ће судијску палицу узети у руке Миодраг Мајић, судија Апелационог суда у Београду.
„Ова представа је вероватно у овом тренутку једна од најатрактивнијих поставки најчувенијег Шекспировог дела“, објашњава Миливојевић. За потребе суђења Хамлету, из правног система сваке земље у којој се представа игра, проналазе се стручњаци који у представи аутономно играју своје улоге,
Може се из Шекспира извући историјска драма, политички перформанс, можете га радити из угла било ког од ликова, и у оквиру било ког контекста Ивана Вујић
био он судија, или тужилац, адвокат, вештак , форензичар... „Суђења која се иначе дешавају у затвореним судским просторима сада постају део позоришне представе. Стога је свако извођење другачије, као и ’пресуде’ које зависе искључиво од гласа публике, својеврсне ’пороте’“, он најављује овај необичан комад, близак форум-театру. Глумци у улогама Хамлета , Офелије и Гертруде, заправо су окривљени и сведоци, док „овим необичним ’позоришним процесом’ као да у ствари присуствујемо саслушавању једне од најбитнијих институција грађанског друштва, проверавајући границе између истине и правде, позоришта и права“, како примећује Миливојевић.
Публика је до сада успевала да се одвоји од предрасуда услед познавања овог дела, па се судија Мајић нада да ће гледаоци гласати по чистој савести, под „претпоставком невиности“и само у складу са позоришном аргументацијом, као што је бивало у другим срединама. Отвореним да се уживе у оно што тренутно виде ипак у зависности од локалних друштвених прилика.
О једном још сведочи Шекспир фестивал и Шекспир сам: театар је жива твар, у нераскидивој вези са публиком и њеним (актуелним) обичајима. Па, ако се у Глоб театру, основаном лично од овог великог писца и песника (1599), јело, пило и башкарило на клупама у једној лондонској гостионици, и овде су живот и позориште испреплетани. Коментари гледалаца истина више нису у виду бацања делова менија на глумце, али и постови на друштвеним мрежама могу подједнако да их понизе. Или издигну, свевременим смехом и аплаузом, сузама прочишћења, већ у односу на садржај.
Завршићемо цитатом Питера Брука који за НИН издваја Миливојевић: „Постоји стварност, постоји уметност, и постоји Шекспир“, као некакав трећи ентитет. Зато нам је ова громада од писца потребна данас, била је потребна јуче, а биће и сутра, да нам поручи и да нас поучи.