ЧИШЋЕЊЕ ОД ДУХА ИЗВОРНОГ НАЦИЗМА
Иван Меденица
Када будете читали овај текст већ ће се два дана знати цео главни програм 52. Битефа, објављен на централној конференцији за штампу фестивала у Скупштини града. Међутим, већ се неколико дана уназад, из појединих новинских написа, наслућује да ће - поред две представе Оливера Фрљића за које се извесно зна да ће бити на Битефу јер су најављене на недавној регионалној пресици у Загребу - у главном програму бити и пројект Одило. Затамњење. Ораторијум легендарног словеначког редитеља Драгана Живадинова. Како је до „проваљивања“ове информације дошло такође је познато из дотичних чланака који су, као неки штампани „ријалити“, испратили сам, потпуно неочекивани, фото-финиш селекције представа за 52. Битеф. Дакле, као што сте могли да читате у Данасу и Блицу, у дану када је у Сатиричком казалишту Керемпух у Загребу била дотична пресица Битефа, уметнички директор фестивала, тј. ја, сазнао је да се још само тог дана у овој сезони игра једна изузетна представа у Кино Шишки у Љубљани, за коју није био чуо јер је изашла само месец дана раније. Вербалном убедљивошћу у стилу бое констриктор, дотични, тј. ја, наговорио је три београдске новинарке и возача - мада, није било тешко жабу у воду - да отпутују у Љубљану уместо у Београд, одгледају представу и одмах се, ноћу, враћају кући.
Пола сата пре почетка представе, Живадинов гостима из Београда, непланираним али њему очито драгим, укратко прича како је дошло до представе Одило. Затамњење. Ораторијум, у копродукцији Словенског младинског гледалишча и Кино Шишке из Љубљане, а због које је прекинуо свој вишегодишњи, експериментални позоришни рад у руском космонаутском центру, Звезданом граду поред Москве. У оквиру тог истраживања већ је режирао представу у бестежинском стању, и развијао свој дугогодишњи пројекат обнављања, на сваких десет година, истог пројекта, чији се глумци који су у међувремену умрли замењују „уметничким сателитима“сачињеним од њихове радне биографије, ДНК записа... Ова фасцинантна прича морала је да се нагло заврши да бисмо ушли на представу.
Велика и широка сцена са заставама, препознатљиве црно-окер војничке униформе, беспрекорно увежбани поредак, кореографија и певање хора, одсечан ритам добоша - сви ови иконографски елементи недвосмислено упућују на митинге националсоцијалистичке партије из тридесетих година прошлог века. Тај, у историјском погледу кристално јасан „извођачки контекст“потврђен је документарним снимцима с нацистичким „акцијама“и њиховим мање или више познатим протагонистима, емитованим током целе представе у позадини сцене, али и текстовима које глумци говоре или певају, а од којих је више од половине такође документарно. „Јунак“овог својеврсног reenactement-a нацистичког слета је историјска личност, Одило Глобочник, Словенац за кога његови сународници данас слабо знају, иако је био један од најближих Химлерових и Хитлерових сарадника: кажу, један од неколицине који су могли да позову фирера у свако доба. Био је „заслужан“за победу нациста у Аустрији, једно време гаулајтер Беча, командовао операцијом Рајнхарт чији је циљ било истребљење пољских Јевреја, сматра се једним од нацистичких лидера најодговорнијих за смрт милиона људи, а пред краја рата, који неће преживети, био је и заповедник акција против југословенских партизана у Словенији и северној Италији.
Међутим, кад се зумирају детаљи, чак не ни тако мали, из тотала ове спектакуларне инсценације, примећује се да је, ипак, овакав, недвосмислени историјски контекст донекле стилизован. Уместо аутентичних нацистичких ознака, као што је свастика, на униформама се налази мали стилизовани глобус (Глобочников надимак је био Глобус), а и поздрав с уздигнутом руком стилизован је омањом кореографском интервенцијом. Највећи елемент стилизације и очуђења јесте велика писта за куглање у средишњем делу сценографије, анимирана одговарајућим радњама, а која ствара различите асоцијације, укључујући и ону најједноставнију. Поред певачких, спортских и сродних друштава, и куглашки клубови су, показују најновија истраживања, били једна од „платформи“за регрутовање и анимирање нових чланова националсоцијалистичке партије.
Ови елементи стилизације не релативизују нацистички контекст, већ само, бар за познаваоце савремене словеначке и југословенске
уметности, уводе још једну асоцијацију. Наиме, нацистичка иконографија у комбинацији с наглашеном иронијом и формализмом у духу совјетских и других авангардних, модернистичких покрета из прве половине 20. века, извесно упућује на познати словеначки уметнички пројект из осамдесетих година, Neue Slowenische Kunst. Са својим Театром Сестара Сципиона Нашице, а у сарадњи с музичком групом Лајбах и ликовном Ирвин, двадесетогодишњи вундеркинд Живадинов био је један од главних протагониста овог, уметнички и друштвено веома провокативног покрета. Повратак на ту поетику тридесет година касније, а на грађи која изричито осуђује нацизам, може да се схвати као накнадни, аутопоетички коментар Neue Slowenische Kunst-а. У доба свог настанка и процвата, овај је покрет, ироничним поигравањем нацистичком уметношћу, провоцирао званичну, тада већ декадентну културу умирућег поретка државног социјализма, да би данас, потпуно реконтекстуализован, он бескомпромисно ударао, без икакве ироније, на своје „порекло“- сам нацизам.
Коме ово није јасно, Живадинов му је и нацртао. Вербални лајтмотив представе Одило. Затамњење. Ораторијум јесте понављање тезе да је сврха овог сценског „ритуала“нека врста егзорцизма: да се дух Одила Глобочника призове како би се заувек протерао, друштво се прочистило и од најмањег наслеђа нацизма, те како се тако нешто никад више не би десило нашој цивилизацији. Живадинова експлицитно, недвосмислено не занима никаква идејна вишеслојност, од почетка до краја ове доста кратке представе-коментара, он само варира ту средишњу тезу... Да би се ефекат упозорења додатно појачао, да бисмо буквално телесно осетили претњу, редитељ је одлучио да веома велику и спектакуларну сценографију тог „нацистичког ритуала“што више приближи нама, прилично камерном гледалишту: тако добијамо утисак да смо у њега дословно усисани, да смо његов саставни део.
Да затворимо круг и вратимо се на почетак ове југословенске одисеје у изненадној, потпуно непланираној завршници селекторског рада на програму 52. Битефа, праћене у сваком кораку (и даху) новинарским караваном. Како су београдске новинарке наслутиле, а за такво решење и навијале, представу Одило. Затамњење. Ораторијум смо, без икакве дилеме, уврстили у програм овогодишњег Битефа, и то у дан Пролога. Разлог зашто је ова представа изабрана да буде Пролог главног програма је, као и увек последње три године, вишеслојан, везује се за сам концепт селекције, али, у мањој или већој мери, и за историју самог Битефа. Рад Драгана Живадинова из доба Neue Slowenische Kunst-а био је приказан на Битефу, он чини веома значајан део његове историје, а пројекат Одило се, као што се види, уметнички недвосмислено реферише на ту традицију.
С друге стране, ритуално чишћење од духа изворног нацизма, оличеног у лику и делу Одила Глобочника, увертира је каква се само пожелети може за тематскопроблемску линију 52. Битефа. Под слоганом „Свет без људи“, Битеф ће ове године, на тематском плану, изоштрити један од највећих друштвених изазова савременог света, а који се може поједностављено свести управо на јачање екстремне деснице и то чак и у оним земљама које су колевке западне демократије. Под овим мислим на свеприсутне феномене десног популизма, ксенофобије, расизма, ауторитарних режима („нелибералних демократија“, како их одскора зовемо). Овај тематски фокус се развио из личног, аутентичног осећања неизвесности и страха, који смо, у процесу селекције могли да препознамо и у многим виђеним представама, а не из неког идеолошки задатог става. Оног осећања који, сигуран сам, имате и ви док читате ове редове. То осећање је главни разлог зашто је и Живадинов, који за себе каже да га политичко позориште никада није занимало, одлучно, без трунке дилеме, решио да за тренутак обустави своја космичка лутања и најчвршће могуће атерира на земљу: што би се рекло, ђаво је однео шалу, пресвучени нацизам опет је почео да пузи Европом и светом... Или, како надахнуто каже сам Драган Живадинов: данас нема „већег реализма од нацизма“.
Под слоганом „Свет без људи“, Битеф ће ове године, на тематском плану, изоштрити један од највећих друштвених изазова савременог света, а који се може поједностављено свести управо на јачање екстремне деснице