Растакању се не види крај
БОБО ЈЕЛЧИЋ, РЕДИТЕЉ
Ми данас живимо у последицама проблема који никада нису били решени. Имамо континуитет неодговорних политика на овим просторима, са разорним последицама
Ми данас живимо у последицама проблема који никада нису били решени а који су започели давно пре и преливају се из једне у другу па у трећу Југославију. Имамо континуитет неодговорних политика на овим просторима, са разорним последицама како већ разорне последице на овим просторима могу бити
Ових дана, као да је Београдом прострујао дашак сасвим новог театарског преплетаја. На сцени Југословенског драмског позоришта појавио се давни Фасбиндеров филм Зашто је полудео господин Р у позоришном читању Бобе Јелчића (1964) редитеља из Хрватске коме је ово прва режија у Србији, и професора на загребачкој Академији драмске умјетности. Ова представа изазвала је право одушевљење публике због начина на који Јелчић исказује свој поглед на апсурдност грађанске егзистенције данас. У томе му обилато помажу чудесни глумац Борис Исаковић, те његове колеге Наташа Тапушковић, Јелена Ступљанин, Весна Чипчић, Бранко Цвејић, Милан Марић, Феђа Стојановић, Бојан Димитријевић и Дубравка Ковијанић.
Овако јединствене представе не би било да редитељу и глумцима током извођења не помаже и често присутан председник Србије Александар Вучић! Њега има у представи у оној мери колико и у животима телевизијских гледалаца који кад год укључе телевизор, добију њега на екрану. Тако је и у комаду.
Пре десет година у Загребачком казалишту младих играна је представа С друге стране, у режији Бобе Јелчића и Наташе Рајковић. После гостовања у Југословенском драмском позоришту, тадашњи управник Бранко Цвејић је одмах позвао Јелчића да дође и режира у ЈДП, и то чекање је потрајало до ових дана.
Редитељ Бобо Јелчић је рођен у Мостару и после две године студија права, отишао је да сњтудира режију у Загреб, да би побегао из Мостара, спреман да ризикује, да напусти то познато и оде у непознато. На питање да ли је тај одлазак подразумевао и жељу да се покори нови, велики град где никога није познавао, саговорник НИН-а одговара:
„Ко нема ту амбицију, нешто није у реду са њим. Ма колико та амбиција била дјечија, инфантилна, можда и превише егоистична, али човјек без амбиције није човјек. Тим одласком у Загреб сам, свакако, хтио да направим нешто са собом, да одем у нешто ново, да се докажем. Хтио сам, свакако, изаћи из анонимности. У психолошкој карактеризацији, то спада у нормалне људске жеље.” Постоји ли тренутак у коме сте схватили да сте успели у том походу из Мостара у свет?
Не, заправо идем даље како ме живот носи, не застајем. Што сам старији то ме све више тога занима. Мој ауторски рад на самим почецима је подразумијевао представе без написаног предлошка, на том сам јако инзистирао, данас опет радим текст, али на свој начин, Па онда филм. Итд. Воде ме интереси који пуцају на све стране. Не да ми се бити на истом мјесту дуго. Морам се кретати. Кад нешто успије пробам да не ликујем над тим. А не мора увијек да успије. Ово је варљива професија. Осјетљива. Лако кварљива. Кад сам био клинац сањао сам да одем у Њемачку и тамо режирам, да се појавим у најпрестижнијем европском театарском часопису Театар Хојте, и да са представом идем на најзначајнији
еуропски фестивал Wienerfestwoche. То ми се и догодило, баш тим редом. Али задовољство оствареним траје врло кратко. Што више радим све више ми се игра властитом професијом, све сам неозбиљнији и заигранији. Све више волим радити то што радим. Успјех ако и када дође је само посљедица свега тога.
Ваш филм Одбрана и заштита за који сте писали сценарио и режирали га, говори о Хрвату из западног дела Мостара који се мучи како да оде у источни део града на сахрану пријатеља Муслимана. Какво је задовољство када је 2013. добио седам Златних арена на фестивалу у Пули и сматра се једним од најбољих филмова у хрватској кинематографији?
За сваку причу коју радим тражим искрен мотив, заправо пуно више од тога. Тражим неку емотивну провокацију, тему која ми не да да спавам. Која ме истински мучи. Нашао сам је у том постсоцијалистичком карактеру, заправо у забринутом лицу тог карактера кога игра Богдан Диклић, коме су опрез и превенција постале доминантне особине. Сублимиран у тој дилеми главног јунака да ли да оде на спровод свог друга или не. Тај живот између, та трајна неодлучност, то је за мене база свих проблема који данас постоје у Мостару. Та мука живота између.
Како описујете ту данашњу слику живота у земљама бивше СФРЈ?
Ми данас живимо у посљедицама проблема који никада нису били ријешени а који су започели давно
Све се оставља тако мало разбарушено, привремено поправљено само док мајстори не оду. Таман да нови рат, ако се то неком прохтије, може поновно започети
прије и прелијевали се из једне у другу па у трећу Југославију. Имамо континуитет неодговорних политика на овим просторима, са разорним посљедицама како већ разорне посљедице на овим просторима могу бити. Уосталом, као и ове политике актуалне, и политичари који их воде, чије мантре слушамо свакодневно. Ствари се остављају недовршеним, или то довршавање тече проклето споро. Или ако се некад и доврше онда је то потпуно лажно, неискрено. Једну исприку је тешко рећи, да не говоримо о нечем већем. Све се оставља тако, мало разбарушено, привремено поправљено само док мајстори не оду. Таман да нови рат ако се то неком прохтије, може поновно започети.
Кад је пак ријеч о Босни и Херцеговини, на примјер, то растакање је почело још за живе Југославије, крајем 80-их. Сјећате се исфабрициране афере Агрокомерц која је поступно почела дестабилизирати БиХ. Као и низ других исконструираних афера у том периоду. Растакање свега овог што је данас расточено почело је још давно. И растаче се још увијек. И том растакању се не види крај.
Да ли сте страховали како ће у Мостару примити филм Одбрана и заштита они у западном делу града, Хрвати одакле и ви потичете, и они у источном делу града, Бошњаци?
Није да сам страховао, али ми није ни било свеједно. То су људи који дијеле исто право на тај град као и ја, и имају изражену емоцију каква год она била. Било ми је важно само да ме не буде срам да тема коју причам не буде разумљива. Ја сам ту причу радио на основу анкета које сам имао са грађанима Мостара са обје стране. А морао сам је направити, ту причу, до краја довести један осјећај који ме прогањао. Сумануто сам тражио кроз анкете неки образац како да је испричам, јер тешко је причати о граду који их је пун. Сретнеш човјека случајно на улици и он онако успут исприча причу да се смрзнеш. Јебеш било какав филм. Дакле тражио сам кроз те анкете основе за филм, па сам их нашао у тим комшијским обавезама и обичајима у Мостару тако карактеристичним, а сахране су биле најспомињаније од тих обавеза. Човјек оде на сахрану пријатељу на другу страну са неким немиром јер иде на другу страну, а иде јер му је пријатељ а не иде му се, јер је то ипак, постала друга страна. То је све. Та недоумица ми је била важна, тај мали детаљ у његовој пријатељској обавези. Тај немир који подијељеност града изазива.
Премијера филма је била у Мостару и филм је примљен, што је популарно да се каже – реакције су биле подијељене… С једне стране хладно и дистанцирано, с друге стране с великим одушевљењем. Ја сам био у неком амбивалентном стању. Нисам знао како се осјећам. Да ли је било оних који су вам говорили да сте мучили јунака филма Хрвата како ће да оде Муслиману на сахрану, и још сте узели Србина Богдана Диклића да игра Хрвата?
Било је, и то од колега од којих то нисам очекивао. Сретне ме један колега насред цесте и издере се на мене постављајући ми управо то питање. Било је неких спорадичних приговора. Али, то су занемариве ствари, неважне. Јер, велика већина и вани и дома је прихватила причу. Завољела. Пуно генијалних реакција сам добио са разних страна. Па филм је добио прегршт награда!
Иста тема, живот после ратова у земљама које су биле једна, дочекује гледаоце загребачког Керемпуха у вашој последњој хрватској премијери Говори гласније, која је према речима књижевника Миљенка Јерговића изазвала својеврсну емоционалну диверзију? Колико год се бавите проблемима о којима се радије ћути, нисте на мети јавних прозивки у Хрватској због свог становишта. Да ли је покриће за непријатне истине које сервирате само у чињеници да нудите високоуметнички чин?
Ја се не бавим, како се то данас зна радити - помодно, програматски ни концептуално провокацијом у театру, она, провокација, може бити тек посљедица тема које ме заокупљају. Успутна ствар. Директно, непосредно бављење временом у којем живим спада од самих почетака мојег рада у почетна правила моје поетике и темељне узусе, тако да не знам да ли сам, колико и кад провокативан, не играм на ту карту. Оно што имам – то је брига за вријеме и простор у којем јесам, и да ме то јако ангажира. То свакако да. Наиме, цијели живот пробам се бавити суштином. Смислом. Оног што ме окружује, временом и његовим законитостима. Да их скенирам и да им провалим правила. Пробам бити одговоран према околини у којој живим и према послу који радим. При том ми, као вјеројатно и вама, знају ићи на живце они коју ту провокативност, а то се неријетко догађа на нашим сценама, доживљавају као улазницу у свијет озбиљног театра. Па је, инзистирајући мимо мјере и укуса на њој, девалвирају.
Сада сте радили представу у ЈДП Зашто је полудео господин Р. тврдећи да је та Фасбиндерова филмска творевина из 1969. прављена на годаровски начин, а ви делите филм на онај до Годара и после њега?
Тај Фасбиндеров филм сам заволио када сам га први пут видио, а и данас га имам дома на видеу. У обрасцима неолиберализма који се тада није тако звао, види се поратни узлет Њемачке помогнут новцем из Америке, који је веома сличан нашим узлетима у земљама насталим послије ратова деведесетих. Ја презирем аналогије и оне који на олак начин идентифицирају разне ствари, али овдје скрећем пажњу на механизме и обрасце који су готово идентични овим нашим. Постратни узлети, концентрација политике на економију, прогрес и слобода капитала се намећу као увјети без којих се не може. Код нас још – транзиција, па пљачка у оквиру те транзиције под кринком приватизације народних добара, итд. Шта за човјека који сједи уз телевизор и броји свој мизерни мјесечни доходак значи све то. Све те ријечи и бројке које се уз те ријечи спомињу. Коме он припада? Или што њему припада ? И је л` га то и стварно уздиже или фрустрира? И заправо најважније - шта он стварно може купити?
На тим стварима смо највише радили у глумачким процесима, Наташа Говедарица и ја. И то су ти сјајни глумци на челу са Борисом Исаковићем и Наташом Тапушковић на крају сјајно изнијели пред публику.
Што се тиче Годара, он је утјецао на све, на цијели филмски модернизам, не само на филмски, он је напросто био и заправо још увијек јест отац модерног филма.
Откуда у тој причи председник Србије Александар Вучић као један од протагониста?
Отуд што је неизбјежан актер телевизијских програма. А наш главни актер сједи пред телевизором као што у Србији сједи неколико милијуна актера сваку вечер и слуша шта се то догађа у њиховој земљи. Вучић ту предњачи са објашњењима. Театар мора бити конкретан. Што је конкретнији то је бољи. Ближи времену, човјеку који га гледа. Мора бити у точном контексту, у конкретном времену и простору.
У представи Говори гласније која се игра у Керемпуху, долази жена из БиХ, има 56 година и конкретно пита за дозволу да добије посао у Хрватској, и то се питање врло конкретно натенане разматра. Шта јој за то све треба, какве дозволе и слично. Притом, Хрватска је у ЕУ, тако да та жена заправо долази у ЕУ. Све то, јасно је, са дубоком дозом ироније.
У овој представи, оно што Вучић говори је заправо бекграунд овог комада. Он говори искључиво у бројкама, у процентима. Земље у којима ми живимо, мислим ту и на Хрватску наравно, себе презентирају искључиво кроз хомо економикус. Ви слушате те бројке које говоре о великом расту привреде и тиме се објашњава да је држава веома успјешна. Вучић у представи све вријеме говори о томе успјеху који грађани у ствари не осјећају, и понављањем тих бројки он заправо даје мантру о бољем друштву, о бољој будућности. Представа поставља питање шта је наличје тога? Како то одјекује на онога пред телевизором?
Да сте представу радили у Хрватској, да ли би са малог екрана говорили Колинда Грабар Китаровић или Андреј Пленковић?
Утакмица би била жестока, зависила би од тога ко је више на телевизији, ко има већу минутажу, али некако вјерујем да би тај економски ријечник више пасао Пленковићу. Он спада у техноменаџерско крило ХДЗ.
Одлазите из Београда верујем задовољни јер је публика сјајно примила представу, глумци су очарани сарадњом са вама…Мислите ли да ће се наћи неко ко ће рећи: ево га, дошао Хрват да направи представу којој је Вучић крив за убиства и самоубиство које је починио један Немац?
То би тек била конструкција. Мислим да не. Некако вјерујем у исправност реакција наше публике. На основу тога што сам видио на првим изведбама. Али, вјерујем да и ви мене сад мало провоцирате. Као искусан новинар. И сасвим је свеједно шта сам ја по националности. Битније ми се чини питање да ли је, да останем у истом вокабулару, тај исти Хрват у праву, да ли та прича о господину Р. у данашњем времену овдје има смисла да се исприча. Да ли је то тако? Што ви мислите?
Вучић у представи све време говори о том успеху који грађани у ствари не осећају, и понављањем тих бројки он заправо даје мантру о бољем друштву, о бољој будућности. Представа поставља питање шта је наличје тога?