Имовина им важнија од закона и правде
Харис Дајч у заједничком одговору са Извршним одбором Јеврејске општине Београд (ИО ЈОБ) на мој текст Системска грешка или грешка система (НИН од 14. јуна 2018) потврђује да је он „последњи човек на планети“који би био подобан за председникa Одбора за надзор и пружа низ нових доказа за то да је његово именовање скандал. Уз то, учестала појављивања Дајча у медијима, заједно са „пријатељем“Страхињом Секулићем, директором Агенције за реституцију, која су уследила после мог чланка у НИН-у, намећу и питање функционисања Србије као правне и демократске државе, као и питање да ли се 2018. може поновити цинизам према потомцима жртава и преживелих Холокауста.
Уз све похвале што је донет Закон који би требало да исправи део неправди, нама београдским Јеврејима ништа неће вредети ако имовина буде само привидно враћена Јеврејима, а заправо, захваљујући разним „пријатељима“, заврши у рукама мафије, јеврејске или нејеврејске, сасвим свеједно.
Дајча сам у тексту прозвао за три од 23 ствари због којих не би смео да буде на функцији на којој је. Чињенице су неумољиве. Он је због афера смењен на ванредној Скупштини ЈОБ после само осам месеци. У сукобу је интереса јер је у спору са ЈОБ око својине над зградом у Краља Петра 44, с тим што из заједничког реаговања видимо да то не значи и да је у сукобу и са тренутним ИО ЈОБ. Због покушаја да наметне себе и своје људе у комисије за доделу пара по основу Закона, оне на крају нису могле ни бити формиране, тако да је остала мрља већ на првом кораку примене Закона.
Руководство ЈОБ је прозвано због непоштовања Статута, грубог шиканирања и нелегалне суспензије из органа управљања свих који нису били спремни да у томе учествују, уз изрицање нестатутарне и неуставне, може се рећи и фашистичке мере забране уласка у све просторије ЈОБ. Прозвано је и да само себи нетранспарентно исплаћује огромне своте новца, да чланство не може ништа да сазна о тим исплатама и о стању предмета у реституцији, чак ни када се ради о сродницима лица од којих је имовина отета.
Ни Дајч, ни ИО ЈОБ на ове озбиљне оптужбе практично нису ништа конкретно одговорили! Уместо тога нападају НИН и покушавају да скрену пажњу са теме, пружајући нове разлоге зашто ни Дајч ни садашње руководство ЈОБ не би смели да остану на функцијама на којима су. Напад на НИН је утолико више за осуду и жаљење, јер је слобода штампе можда једина нада да се неправда неће поновити.
С обзиром на то да је професор историје и председник Одбора за надзор, кога је именовала Влада Србије, Дајч је имао обавезу да изнесе истину. Он је прећутао најважнију чињеницу - сукоб интереса због претензија његове породице на власништво зграде у Краља Петра 44, која је, по Закону који би он требало да надзире, враћена ЈОБ. Његова је обавеза да истинито и потпуно информише јавност о својој вези са том адресом, а он то није урадио! Ако се државни функционер који контролише примену Закона о Холокаусту „прави луд“у вези са огромном зградом у центру Београда, чија се вредност процењује на пет милиона евра, шта очекивати од оних који негирају Холокауст?
Факсимили два документа су необориви докази да су Дајч и ИО ЈОБ, чији је председник Данило Медић, својим реаговањем покушали да обману јавност. Први је Захтев за предају непокретности оцу Хариса Дајча, Едуарду Дајч-Геролиматосу упућен ЈОБ, а други судско решење којим се скида правноснажност са оставинског решења које је донето на предлог Едуарда Дајч-Геролиматоса 2017. Факсимили оба документа достављени су НИН-у.
У Захтеву адвокат Едуарда ДајчГеролиматоса, између осталог, наводи: „Како је Закон о отклањању последица одузимања имовине жртвама Холокауста које немају живих наследника јасно прописао да се преживели законски наследник који се обрати Јеврејској општини са захтевом за пренос права својине на непокретности, Јеврејска општина је дужна да у року до месец дана од дана пријема захтева пренесе својину преживелом наследнику“. Тим захтевом се од ЈОБ захтева да у року од месец дана оцу Хариса Дајча преда зграду у Краља Петра 44, уз претњу да ће, ако ЈОБ то не уради, „мој клијент своје право остварити путем судског поступка пред надлежним судом, што ће проузроковати додатне трошкове за ЈОБ у виду трошкова судског поступка, као и у виду накнаде штете у виду месечних закупнина за наведене просторе, као и остале штете која може настати, увећане за законску затезну камату“...
У решењу Првог основног суда из Београда од 23. јуна 2017. констатује се да је Срески суд у Кули у правоснажном оставинском поступку још 1949. за јединог наследника Јанке Дајч прогласио њеног рођеног брата
Какав је то заједнички интерес довео до напрасне љубави између две стране које су се до јуче оптуживале за најтеже имовинске преваре и водиле рововски рат који се завршио сменом Дајча
Александра Калмана из Новог Сада. С обзиром на то да је Јанкин супруг преминуо пре ње, суд је закључио да његов братанац Едуард Дајч-Геролиматос (отац Хариса Дајча) не може да буде њен наследник. „Исте чињенице су биле познате Едуарду Дајч-Геролиматосу с обзиром на то да је син истог као заменик председника ЈОБ детаљно био упознат са предметом враћања имовине Дајч Јанке односно њеног законског наследника Калман Александра, Јеврејској општини Београд јер је имао приступ свој документацији као и чињеницама на којима је ЈОБ засновала свој захтев и након спроведеног поступка од стране Агенције за реституцију, постала власник предметних непокретности“, наводи се у образложењу решења Првог основног суда, којим је стављено ван снаге претходно решење по коме је отац Хариса Дајча проглашен за јединог законског наследника Јанке Дајч.
Председник ЈОБ Данило Медић је тај случај у више наврата окарактерисао као покушај Хариса Дајча, који је у то време био потпредседник ЈОБ, да на превару дође до зграде вредне пет милиона евра и да за толико оштети ЈОБ.
Са аспекта правне државе спорно је и то што је Дајч реаговао заједнички са ИО ЈОБ. Као представник Владе он би требало да непристрасно надзире спровођење Закона и да надзире ЈОБ. Њихов заједнички наступ је као када би судија у парници потписао заједно са једном парничном странком саопштење за јавност против друге парничне странке, што би било нечувено! При томе се он, да се послужим његовим речником, „реваншистички“и „језиком мржње“ставља на страну проблематичног руководства ЈОБ у обрачуну са члановима ЈОБ - потомцима жртава Холокауста и Савезом јеврејских општина Србије. И истовремено напада НИН за ширење антисемитизма зато што је објавио вапај потомка жртава Холокауста. Лепити неком етикету за антисемитизам да би се сакриле сопствене афере је за сваку осуду! Да ли ће ИО и Веће ЈОБ данас-сутра сматрати да је „чист антисемитизам“ако се Дајчу не преда имовина вредна пет милион евра?
У реаговању су потврђени моји наводи да су Дајч и Страхиња Секулић добри пријатељи и сарадници, да бране неистомишљеницима улазак у просторије ЈОБ... Бројни заједнички наступи у контролисаним медијима након одговора НИН-у појачавају сумњу да би реституција могла да се сведе на „буразерски“посао, вођен личним интересима. Неко ко је од стране Владе постављен да надзире примену Закона најављује унапред да ће се поновити неправда над делом отете јеврејске имовине, конкретно говори о три стана и локалу у Маршала Бирјузова 26, чиме је отворио нову велику тему.
Заједничко реаговање Дајча и ИО ЈОБ представља и врхунац лицемерја, јер је исти тај ИО дошао на власт управо сменом Дајча због тога што је, како је говорио Данило Медић, хтео да „украде“зграду вредну око пет милиона евра. А Дајч је Медића оптуживао за намештање тендера и присвајање материјалне користи у потаји сукоба интереса. О тим међусобним оптужбама постоји брдо материјала, из којег се јасно види да Медић поручује Дајчу да је прекршио Статут ЈОБ, да је неосновано покушао да присвоји зграду у Краља Петра 44 , да исто важи и за зграду у Улици Браће Крсмановић, да за све постоје записници и материјали црно на бело и на крају му поручује „драги Харисе одговараћеш за ово, нећеш више бити потпредседник ЈОБ и нећеш бити ни на једној функцији у ЈОБ“!
Оно што се логично намеће као питање и што највише забрињава је какав је то заједнички интерес довео да напрасне љубави између две стране које су се до јуче оптуживале за најтеже имовинске преваре и водиле рововски рат који се завршио
сменом Дајча и које би требало да су супротстављене у судском поступку за власништво над објектом вредним пет милиона евра? Или је ту пао неки договор, поред очигледне потребе да по систему „ја тебе владико, ти мене сердару“један другом „оперу“прошлост.
Због ограниченог простора који ми је на располагању, осталих 20 од 23 разлога зашто Харис Дајч у било којој уређеној земљи не би смео да буде ни у кругу кандидата за место председника или члана Одбора за надзор, остају да буду обрађени други пут.
Такође, потписници реаговања на мој чланак нису свесни какво су крупно и по њих поражавајуће питање покренули у јавности помињањем реституције некретнина на адреси Маршала Бирјузова 26. Та тема такође изискује посебан чланак.
Посебно је забрињавајуће што се примећује покушај одређених структура унутар власти да утичу и преузму контролу над јеврејском заједницом у тренутку када јој се враћа значајна имовина. Учестало појављивање Хариса Дајча и „пријатеља“у медијима, заједно са председником ЈОБ, који спрема алтернативну нестатутарну „ванредну скупштину“како би нестатутарно преузео Савез јеврејских општина Србије, по принципу да се чује само једна страна, при чему се прелази преко свих чињеница које сам предочио у НИН-у, а стално са негативним конотацијама према Савезу јеврејских општина Србије, открива неке опасне намере и интересе. А то нису ни интереси Србије, ни интереси јеврејске заједнице у њој. На нама који Холокауст осећамо у крви је да учинимо све што је у нашој моћи да се те намере и интереси не остваре.