Паганска краљица
Боливудски филмови на београдски репертоар доспевају веома ретко, а и када се појаве, једном у неколико година, о њима се још ређе или уопште не пише.
Ово је, наравно, из разлога презира филмског естаблишмента, али је фасцинантно колико овај презир нема ниједно аргументовано покриће и колико је саздан на (неодрживим) предрасудама.
…Филм Падмават редитеља Санџаја Лиле Бансалија, стигао је у Београд с репутацијом најскупљег индијског филма свих времена, што овдашњој публици ништа не значи због потпуног помањкања буџетских репера када су боливудске продукције у питању. Уз сав опрез који оваква врста најаве може да изазове, Падмават је, срећом, проговорио раскошним, иманентно филмским језиком и оставио утисак једног од најбољих филмова виђених у Београду у првој половини године. За ову тврдњу има читав низ разлога. Пре свега, његов фасцинантан визуелни рафинман, изванредно владање жанровским простором мелодраме, елитна екипа глумаца коју предводи тренутно највећа индијска филмска дива, Дипика Падуконе, али изнад свега, врхунско наративно и драматуршко умеће. У спрези с надахнутом режијом, ово умеће ствара толико плурално поље значења да можемо слободно говорити о мултидимензионалности његових семантичких равни. Падмават је филм који се дешава у четрнаестом веку у Индији, и у његовом фокусу је судбина легендарне краљице Падмавати, супруге Ратана Синга, владара краљевства Читор. Легенда о краљичиној лепоти, али и праведности, доспева до султана Алаудина Киљија. Он у два маха с огромном војском напада и разара Читор, краљ Ратан Синг буде мучки убијен, а краљица Падмавати, како не би била обешчашћена од стране освајача, жртвује се те бира ватру у коју ступа у визуелно фасцинантном завршном кадру….
Падмават почиње као бајка, развија се као историја а завршава као мит. Оно што у њему најпре плени готово у целини припада парадоксу. Гледамо љубавни филм у којем сви изгарају од љубави и страсти а током готово три пуна часа нико никог не додирне!!! У једној глобалној филмској елипси, изостаје целокупни жанровски манифестациони склоп. Зли султан Алаудин чак никад ни не види краљицу до пред сам крај филма, а његов опсесивизам је на непоновљив начин градиран представом о краљици а не њеном физичком појавом. У филму Падмават ништа није толико присутно као одсутно! Врло брзо се у току филма показује да Санџај Лила Бансали није толико наративно доследан колико стилски радикалан. Његов филм интегрише све могуће мелодрамске жанровске атрибуције, али их организује по боливудском начелу. Све до последњег кадра, инверзија остаје главни фактор његове непредвидљивости. Тамо где је у стереотипу простор за отмицу, имамо самоиницијативно одлажење непријатељу. Уместо борилачког кодекса на делу је „етичност“хуља. А уместо уништења противника присуствујемо самоуништењу…
Падмават је високо стилизовани, епски филм, необичне снаге и непоновљиве лепоте.
Његова наративна структура сачињена је од издаје и пораза, дестабилизације и урушавања, подлости и бескрупулозности, али се управо зато, простор племенитости, премда невероватно сужен, препознаје као простор који нема алтернативу…
Падмават почиње као бајка, развија се као историја, а завршава као мит. То је високо стилизовани, епски филм, необичне снаге и непоновљиве лепоте.