Соба за монтажу

Књига Проза о прози: фрагменти о краткој причи – писана је маказама. Приређивач Драган Бабић извукао је из Албахаријевих интервјуа, предговора, проза, аутопоетичких текстова – све што је писац рекао и забележио о сажетим сторијама, и фрагментима из којих су настали његови романи.

Издање сомборске Градске библиотеке Карло Бијелицки и „Вељкових дана“заправо је скуп мисли о историји, границама, различитим појавним облицима, могућностима и дометима кратке приче.

Сазнали смо много тога! На пример, да је Албахари неколико година радио с филмским редитељем Пуришом Ђорђевићем и тако открио собу за

монтажу, „у којој се, у ствари, одиграва целокупна чаролија филма“. Аутор Породичног времена, Фраса у шупи, Једноставности, Необичних прича – закључио је да испитивање крајности форме значи испитивање крајности свога бића.

У монтажној соби, с Пуришом Ђорђевићем, видео је како филм настаје од кадрова, снимљених неким редом, никада оним којим улазе у коначну верзију. Фрагмент је зато најважнија реч: окренуо му се под утицајем америчке метапрозе, и када му се родио син, па се због плакања бебе често враћао на почетак рукописа. Цинк је настао из такве форме: „И прича на триста страна само је фрагмент наспрам дуже структуре времена и историје.“

Открио је ритуале. „Када пишем романе, пишем сваког дана само једну страну. Из дана у дан, тврдоглаво као какав магарац, најчешће ујутру, понекад и током поподнева.“Кратке приче исписује у даху. Најчешће све покреће једна реченица што долази у непредвидивим тренуцима. Бележи је на листићу папира (увек носи блокчић).

Наводи пример: „Лето се гаси као фењер.“Премда је добро зазвучала, није се отворила, каже, остала је чврсто затворена попут шкољке с бисером. Пошто није хтела у причу, покушао је да јој понуди песму. Ни то није ишло. „На крају сам је убацио у поруку коју сам написао својој пријатељици М. Б. Лепо се уклопила у ту поруку, видело се да се осећа као код куће. Уосталом, и поруке су приче, зар не?“