Трагедија француског песника
Узбудљив животни пут и необична уметничка фигура Андреа Шенијеа (1762–1894), подстицала је, знамо, полемике о његовом књижевном стилу (Сент-Бев, Франс, Де Ередиа), надахњивала угледне ствараоце (Пушкин, Сиве, СилиПридом, Де Вињи, Милер). Личност француског песника, несрећно страдалог поткрај Робеспјерове диктатуре током француске буржоаске револуције, вероватно најизразитији одраз добија у музици, у опери Андре Шеније Умберта Ђордана (1867−1948). Музички веризам јесте погодно тле за приповест о насилним и смутним годинама Шенијеовог краја, а наведено дело је с разлогом издвајано у смислу врхунца опуса овог италијанског композитора.
Андре Шеније ипак није често боравио на репертоару Опере Народног позоришта у Београду. И поред привлачности Ђорданове музике и повољних критика које је добијала у српској штампи, ова опера је до сада имала три поставке (1936, 1954. и 1978), и не одвећ велики број извођења.
Најновија инсценација националног театра приређена је на самом крају сезоне (23. јун), и поверена италијанском редитељу Ђандоменику Вакарију. Вакари указује на страст Умберта Ђордана према седмој уметности: ову партитуру пореди са филмом и жели да у датом смеру конципира Шенијеа. Радња опере није екстемпорирана у неко доба ближе садашњем. На известан начин, јесте третирана филмски, јер је редитељ смешта у „кадрове“дате у односу на (класичне) стубове функционално формулисане сценографије (Кузмана Попова). Вакари, фокусиран на осећања, поезију и трагедију француског песника, разиграва мизансцен до детаља и успева да превазиђе компликован, каткад и конфузан драмски заплет имплициран либретом Луиђија Илике (иначе врхунског уметника и драгоценог сарадника Маскањија, Пучинија, Каталанија). Управо стога можда је требало избећи непотребно дугу паузу између прва два чина: разуђена наративна линија била би природније усвојена. Разумели бисмо такав поступак у случају компликоване промене декора, што се, међутим, није догодило...
Диригент Ђорђе Павловић одлично је водио оркестар (при чему треба имати на уму да Ђорданови задаци оркестру нису нимало једноставни!), зналачки их усклађујући са солистима и хором – који, по обичају, остварује најизразитије сегменте оперских поставки Народног позоришта (шеф хора и бинске музике је Ђорђе Станковић). Насловну улогу тумачи Душан Плазинић: улаже значајан труд у Шенијеов лик, не градећи ватрену, већ меланхоличну фигуру песника-револуционара. Ана Рупчић као Мадалена де Коањи звучи моћно, са узбудљивим вокалним преобликовањима циљаним да демонстрирају сазревање младе аристократкиње. Одличне партије имали су Наташа Рашић (Мадлон), Михаило Шљивић (Матије), Дарко Ђорђевић (Енкроајабл), Вук Матић (Руше), Дубравка Филиповић (Контеса де Коањи), при чему нарочито желимо да подвучемо изузетна певачко-глумачка остварења Љубице Вранеш у улози слушкиње Берси и Марка Пантелића у роли романописца Флевила. Сугестивност Миодрага Д. Јовановића у улози Жерара, има фину узлазну линију ка трећем чину, где аријом „Nemico della patria“остварује врхунац емоционалних и идеолошких премишљања Шенијеовог супарника, али и кулминацију ове поставке.
Требало је избећи непотребно дугу паузу између прва два чина: разуђена наративна линија била би природније усвојена